Сликом и речју Косметом шире знања о историји

Пројекција документарно-играног филма „Пето писмо Хилде Дајч” одржана је у Грачаници 31. јануара. Заслугом Музеја жртава геноцида, који је реализовао овај филм, публика на централном Косову била је у прилици да види потресно сведочанство о српској Ани Франк само четири дана након премијере у Београду. Осим тога, двоје младих сарадника овог музеја, кустоси Биљана Марцојевић и Бојан Арбутина, крајем јануара и почетком фебруара пронели су Косметом живу реч о историји Другог светског рата, одржавши низ предавања за различите узрасте слушалаца.

– Након пројекције „Петог писма Хилде Дајч”, која је била изузетно посећена, у Дому културе Грачаница организована је и трибина „Козара 1942”. Говорио сам о страдању и масовном одвођењу у логоре цивилног српског становништва Босанске крајине, током и по завршетку једне од највећих битака партизана против немачко-усташких трупа – каже Бојан Арбутина, стручни консултант филма о Хилди Дајч, младој јеврејској студенткињи архитектуре, која је добровољно отишла у логор Старо сајмиште, да би као болничарка помагала својим сународницима. Из тог предворја смрти, послала је крајем 1941. и почетком 1942. четири писма школским другарицама, оставивши аутентично сведочење о Холокаусту, пре него што је и сама убијена у гасном камиону, злогласној „душегупки”.

Пре Грачанице, приказивање филма о Хилди Дајч и предавање о Козари одржано је у Богословији Светих Кирила и Методија у Призрену, једној од најстаријих православних школа на Балкану. Присуствовали су богослови свих пет разреда и њихови професори, које су интересовала и бројна питања у вези са страдањем великодостојника православне цркве у НДХ.

– На предлог јеромонаха Исидора, нашег домаћина у призренској богословији, Музеј жртава геноцида ће припремити предавања за ученике свих богословија СПЦ о свештеномученицима, девастирању православних храмова и црквене имовине у Другом светском рату – истиче Арбутина.

Његова колегиница Биљана Марцојевић је у Ранилугу ђацима основних и средњих школа с подручја Косовске Каменице одржала предавање „Хероине другог светског рата”. Говорила им је о женама које су због свог пожртвовања, јунаштва и страдања постале универзални симболи Другог светског рата на нашим просторима. Такве су биле народни херој Лепа Радић, мајка са Козаре Милица Тепић, дуго прећуткивана Дијана Будисављевић, која је из усташких логора спасила на хиљаде српске деце...

– По припремљености и заинтересованости ученика видело се колико су жељни оваквих садржаја. Сајбер-генерацијама је тешко привући пажњу, а још теже је задржати, па је зато идеално комбиновати живу реч, слајдове и кратке филмске форме – каже Биљана, музејски педагог у Музеју жртава геноцида, с вишегодишњим искуством у едукацији деце школског узраста.

Према њеним речима, педагози се и данас споре око тога на који начин тешке и сурове ратне приче из историје приближити основцима, а има и мишљења да децу треба поштедети таквих тема.

– Пре две године Музеј жртава геноцида је реализовао тридесетоминутни филм о стрељању ђака у Крагујевцу 1941. Предвиђено је да се основцима прикаже на часу, а да се затим разговара о овом трагичном догађају. Када је најављено о чему ће бити филм, неколико ђака једне крагујевачке школе питало је своје наставнике – шта је то стрељање? А онда су годину дана касније по тексту који је написала њихова наставница урадили представу о крагујевачком крвавом октобру. Извели су је у Првој крагујевачкој гимназији, одакле су ученици 1941. одведени на стратиште. Сада је снимак те представе уврштен у наставни материјал и биће постављен на сајту Завода за унапређење образовања и васпитања (ЗУОВ), као пример неговања културе сећања – каже Биљана Марцојевић.

Како истиче, ЗУОВ у сарадњи с Музејом жртава геноцида и осталим надлежним установама управо ради на дугорочној стратегији, која предвиђа обуку за наставнике историје, а касније и сродних предмета, како би садржаје који се тичу неговања културе сећања што успешније применили у настави.