Од милосница до пословне пратње

Чачак – Имућни Чачани рачунали су да морална начела сиромашних девојака нису несаломива, па су их уз мало лукавства и труда приклањали на интимне односе. Издржаване милоснице имале су једног партнера и знатно бољи живот од обичних блудница, али су залуд очекивале брак, јер су њихови мушкарци били или ожењени, или у пролазу, до боље прилике. Из таквих веза многе девојке пале су у обичну проституцију.  "Оне срећније добијале су од љубавника и кућу на поклон. Најбогатијег мештанина у 19. веку Фердинанда Крена пратиле су приче да је за уздарје лепој Јоки подигао кафану у Кнез Милошевој улици, под називом "Европа", док је окружни физикус милосници из Дучаловића саградио кућу на углу данашње Пигове улице", – каже за "Политику" Милош Тимотијевић (38), историчар из Чачка. 

Наш саговорник је управо објавио опширну студију под називом "Проституција у Чачку током 20. века", први пут обдањујући неке појединости са сеновитих предела забрана и страсти, из прошлости Чачка и интиме његових житеља. Успут је тај одломак локалне историје, као и сав живот, подељен на богате и сиромашне, иако су обе врсте мештана у куплерај улазиле са потпуно истим намерама.  

– Почетак организоване проституције у Чачку, на крају 19. и почетком 20. века, неизбежно је повезан са крчмама. Прва кафана – јавна кућа отворена је у свратишту за рабаџије у Ивањичком сокаку, али је временом иста услуга почела да се пружа и у средишту чачанске паланке, у манастирској кафани, тек педесетак метара од цркве. То је био посед манастира Сретење, место на којем је данас "Абрашевић", а један од неколико издаваних дућана закупила је Славка Ђуровљевић, звана Царица – наводи Тимотијевић.  

Историчар подсећа да је та жена приспела из неког војвођанског места, "врло лепа, изазовних облина, враголастог понашања и с мужем Милованом који се није много мешао у њене послове". Из свог завичаја доводила је девојке, као бајаги келнерице, и подводила их младим чиновницима, поштанским службеницима и покојем професору гимназије у суседству. Црква се успротивила работи у манастирском дућану, па је Царица закупила Гавровића кафану (послератна "Зеленгора"), а кад је умрла (1920), девојке су је испратиле до гробља и одселиле се у Скопље.  

– У Србији је, законом од 1881. године, било дозвољено отварање јавних кућа. Провођење блуда у виду заната признато за професију. Правилником из 1900. били су прописани услови, пријаве, регистри, књижице, лекарски прегледи и таксе за најстарије занимање. Тек казненим законом од 1. јануара 1930. преносиоцима полних болести запрећене су казне од седам дана до пет година затвора и глоба од 50.000 динара, што је куплераје преселило у илегалу – вели Тимотијевић. 

Овако или онако, проституција је цветала тих лета. Нарочито кад је 1903. године Десети пешадијски пук, са два батаљона војника и 44 официра, пресељен из Горњег Милановца у Чачак, где до тада војске није било. У војној посади радило је чак 18 потпоручника који, по правилима службе, нису могли да се жене, као ни поручници пре навршених пет година службе. А у парама нису оскудевали, зарађујући од 1.800 (потпоручници) до 7.200 динара (пуковници) месечно. 

Окружни лекар др Јарослав Кужељ упозорио је (1905) да је "морал у народу лабав, а војска у Чачку преноси сифилис". Због раширености проституције у овом крају, срез љубићки био је (1911. године) означен као проблематичан на нивоу Србије. Јелка Т., "келнерица" код "Лепе Јоке", пријавила је новембра 1921. здравственим властима у Чачку 18 жена које се нелегално проституишу. Ана Крижанић, проститутка родом из Далмације, убила је у "Европи" војника Ђорђа Јевтића, који јој је узимао паре и обећао брак, па слагао. Осуђена је на 20 година робије. Градска стража (1934) привела је и протерала десет заражених жена...

За време заједничке власти партизана и четника у Чачку, октобра 1941, Градски НОО одбор укинуо је јавне куће у вароши док су проститутке, по наређењу партизанског дела команде, распоређене у болнице и амбуланте, на послове прања и чишћења.