Краљ је, напокон, го

ПРЕДСЕДНИК ГРУЗИЈЕ МИША ШАКАШВИЛИ ДЕФИНИТИВНО ЈЕ НАЧЕО трансатлантске односе. Наиме, његова неуспела војна авантура прети да изазове нова драматична подвајања савезника на две стране Атлантика. ЕУ оклева са јачим санкцијама према Русији, Америка је забављена предизборном кампањом, оштра упозорења Вашингтона упућена Москви поводом Грузије и у самом Вашингтону скоро да нико озбиљно и не схвата, у седишту НАТО-а сада не знају куда даље да се шире, нових кандидата на планети Земљи и нема тако много.

А још пре само десет година амерички новинар Чарлс Краубханер је написао: „Америка влада светом, хвала Богу. У овом веку добили смо два велика светска рата, па онда и ’хладни рат’. Имамо право да сада захтевамо плен. Требало би да ми Американци можемо да уживамо бар тренутак у својој слави”.

Тај тренутак је, сада очигледно, дефинитивно и прошао. Вредносни темељи трансатлантске заједнице показују озбиљне пукотине. Америчка доминација постала је неподношљива и неким америчким европским савезницима, нерасположење Европљана према САД расте, Европа осећа да је Вашингтон третира као пешадију, коју весело гази каубојска чизма. Догађаји у Грузији показали су да је време америчког тријумфализма прошло и да САД морају поново да науче игру међународне политике, не као једина светска суперсила, већ као једна од више великих сила.

Истина, САД и даље доминирају светом својом популарном културом, али су ратовима у Авганистану и Ираку дошли до позиције војне пренапрегнутости па на војне задатке широм света све више шаљу припаднике Националне гарде и територијалну резерву. Бело обојени брод америчке обалне страже у грузијској луци, тако далеко од америчке обале, најупечатљивија је потврда америчке војне пренапрегнутости. Осим, ако Вашингтон није хтео да додатно иритира Москву па је у луку Батуму, између осталих бродова, намерно послао и бело обојени брод обалне страже. Но, како се тај брод уопште и нашао у водама Црног мора? Америчка обална стража у тим водама значи да Америка има све мање војника за авантуре широм света, или да САД и обале Црног мора сматрају за своје обале.

Однос снага између Америке и ЕУ мења се у корист Европе. Америчке неолибералне економске теорије и рецепти, који су још донедавно представљали америчку Библију коју су сви побожно читали, не уживају више претерани углед. Однос евра и долара све говори. ЕУ постаје монетарна сила, при чему и  ЕУ и САД спољну вредност својих валута користе као инструмент властите конкурентске способности. Сасвим довољно за ново формулисање трансатлантског партнерства. Жестока конкуренција, културна ерозија, европски недостатак стратегијске перспективе и америчка увређеност и повређеност. У контексту свега тога руски тенкови могли су мирно да продуже и до центра Тбилисија. Ни у ЕУ ни у САД, нико Миши Шакашвилију ништа не би могао да помогне. Што, заправо, изазива озбиљне сумње да Миша можда, ипак, не ради за Русе? Јер, урадио је све што је било потребно да Москва успе. Грузија је некада била краљевина. Њен краљ је сада, напокон, го.

ДА ЛИ ЗНАТЕ КАКО ИРАНЦИ ЗОВУ АМЕРИКУ? Не „Велики Сатана”, већ „Престоница Глобалне Ароганције”. Исто тако је зову иза њених леђа и Французи и Немци, Јапанци и Кинези. Јер, моћ квари, а глобална моћ изазива проблеме на глобалној разини. Бивши председник Совјетског Савеза Михаил Горбачов у једном интервјуу из 1999. године упоредио је ширење НАТО-а на исток са Версајским уговором, који је на крају Првог светског рата понизио Немачку. Господин Горбачов је том приликом рекао и како се осећа изданим, с обзиром на то да је Вашингтон обећао да неће покушати да извуче геополитичку корист од распада Совјетског Савеза. Па је сходно томе господин Горбачов завршио каријеру као човек који рекламира пица ресторан у Москви. Што је врло поучно за све оне који беспоговорно верују Вашингтону. Па би и Миша из Грузије могао да заврши слично. Јер, врло је млад, а млади, зна се, обожавају фаст-фуд.

ИСТОРИЈА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ПОЛИТИКА ПОПУШТАЊА НЕ ФУНКЦИОНИШЕ. Тако је Винстон Черчил својевремено рекао Невилу Чемберлену да је одлука са којом се Чемберлен суочио у Минхену била одлука између срамоте и рата.

„Изабрали сте срамоту”, рекао је Черчил, „а сада ћете добити и рат”. Јер, мир и слобода нису исто. Што има више људи слободних да стварају историју, то истовремено има и више људи слободних да воде ратове.

„Све замрзнуте сукобе треба решавати на основу истих правила и норми, по истим свима јасним правилима и стандардима, све сукобе у области Кавказа, на Балкану и на Кипру”, изјавио је у октобру 2006. године тадашњи потпредседник руске владе и министар одбране Сергеј Иванов на састанку министара одбране Русије и земаља НАТО-а у Порторожу. Том приликом тадашњи руски министар одбране обавестио је државе НАТО-а да неке нове чланице Алијансе, иначе из источне Европе па их зову „младонатовци”, наоружавају Грузију. „Старонатовци” су то примили к знању и ништа више.

„Младонатовци” су и сада најгласнији у осуди руске војне интервенције у Грузији, „старонатовци” су око потеза Кремља суздржанији. „Младонатовци” су на своје територије и примили нови амерички антибалистички ракетни штит, који наводно треба да спречи лансирање иранских ракета на САД.

„Младонатовци” су око тог америчког штита трговали са Вашингтоном, ценкали се и подизали цену, да би онда ускочио Миша Шакашвили и понудио да се у Грузији, уместо у Чешкој, инсталира високофреквентни радар Икс-дијапазона за праћење иранских ракета. Што ти је географија, прво су тврдили да је Чешка једино место у свету где може да се лоцира тај радар, а онда у мају ове године амерички генерал Хенри Оберинг, шеф агенције за ПРО каже да може и Грузија.

Е, сада више не може.