Снага нежељене осовине Москва–Техеран

Украјински рат ушао је у другу годину, а руска инвазија навела је многе земље Блиског истока да покушају да балансирају своје односе са САД и Русијом. Америчке званичнике највише брине што тај конфликт ствара нежељено партнерство између Русије и Ирана, које својим потенцијалима прети да поремети деликатне балансе у региону.

Вашингтон није успео да окупи своје традиционалне савезнике. Емирати су пример земље која избегава сврставање. На недавној изложби наоружања у Абу Дабију окупили су произвођаче из Русије и Украјине, САД и Кине, Индије и Пакистана, Израела и арапских држава.

Земље Залива, којима је рат напунио буџете скоком цена нафте, дале су до знања да не намеравају да по аутоматизму следе Вашингтон. Саудијска Арабија је готово пркосно с Русијом сарађивала у оквирима ОПЕК-а, отворено иритирајући америчку администрацију.

Москва је рат у Украјини искористила да себи обезбеди тесне везе с Техераном, какве се не памте деценијама.

Прошлог лета директор ЦИА Вилијам Бернс је поручивао да не треба прецењивати савезништво Москве и Техерана. Само пет месеци касније, координатор Националног савета за безбедност активирао је аларм због „размера одбрамбеног партнерства”.

Вођа иранске исламске револуције ајатолах Хомеини је 1988. изјавио да се Исламска Република неће везивати ни за Исток ни за Запад, али упркос дози неповерења према Русима, која корене вуче из прошлости, Иран је сачувао традиционално непријатељство према САД, док је успостављена ретка блискост с Русијом.

Москва је знатно проширила своју војно-техничку сарадњу с Ираном, што може да има далекосежне последице по шири регион.

Иран је Русију снабдео стотинама јефтиних дронова за једнократну употребу, коришћених за уништавање украјинске електроструктуре, мада Техеран демантује да је искористио прилику да своја оруђа тестира у правим ратним условима.

Приближавање Русије и Ирана, две земље које су под санкцијама Запада, једна је од најзначајнијих последица досадашњег тока рата, иако је стратешка осовина почела да се ствара и пре инвазије на Украјину.

Бела кућа је у децембру 2022. упозорила да је Москва понудила Техерану војну и техничку подршку „без преседана”. Наводи се да ове године треба очекивати да Руси Ирану испоруче двадесетак савремених ловаца Су-35, који би знатно ојачали иранско ратно ваздухопловство.

Иако се Русија и даље противи перспективи да Иран добије атомску бомбу, могућа је и продаја противваздухопловног ракетног система С-400, који би знатно компликовао одбрану америчких савезника у региону, пре свега Израела и Саудијске Арабије.

„Повећање иранских капацитета треба пажљиво пратити”, изјавио је заменик команданта америчких снага на Блиском истоку генерал Грегори Гуило у тренутку када САД не планирају додатно распоређивање својих савремених авиона који би представљали одговор на иранске „сухоје”.

Званичници Пентагона упозоравају да улазак руске војне технологије додатно појачава војне капацитете Исламске Републике, који су недавно обогаћени ракетама дугог домета. У Ријаду је недавно одржан састанак на којем су Американци покушали да увере савезнике из Залива да их неће напустити у временима кад је Вашингтон окренут рату у Украјини и далекоисточном ривалству с Кином.

Русија је после војне интервенције с јесени 2015, кад је сачуван режим Башара ел Асада, обезбедила своје физичко присуство у Сирији, али је пре фебруара 2022. покушавала да маргинализује утицај Ирана као најближег савезника сиријског председника.

Смањење броја руских трупа у Сирији, после инвазије Украјине, омогућило је Ирану и групама које контролише да преузму базе у Алепу и Хомсу, чиме се јачају упоришта Исламске револуционарне гарде. Нова динамика могла би да значи појачан руски притисак на Асада да се не противи иранским активностима, које су знале да изазивају одмазде Израела.

Сирија би могла да буде награда Техерану за испоруке Русији дронова и другог наоружања које се убрзано троши на украјинским фронтовима, али и прилика да Иран ојача своје позиције широм Блиског истока – не по цену да поремети постојећи баланс у односима Москве и Израела. Проблем је што Техеран никад није тражио дозволе за своје акције по Сирији, па би ово могло да утиче на то да Русија снизи степен толеранције коју има према израелским нападима по Сирији.

Да ли би ово утицало на то да премијер Бенјамин Нетанијаху напусти политику резервисаности према украјинском рату која изазива америчке критике и отвореније стане на страну Кијева – а тиме поквари баланс који држи према Кремљу?

Израел има 20 пута више ловаца него Русија у Сирији, па би то навело Москву да Асаду испоручи најсавременији систем С-400, што је сценарио који би Пентагон да избегне на сваки начин. Американцима није довољна утеха да је оно што је добила у Техерану, Русија изгубила на лукративним тржиштима оружја: више него скроман учинак на украјинским фронтовима већ је навео земље региона да откажу или преиспитају набавке руског наоружања, а питање је колико је Москва спремна и да прода, имајући у виду потребе на фронту.Конзервативни ирански председник Ебрахим Раиси од преузимања дужности 2021. показивао је више склоности према Истоку, задржавајући изразиту одбојност према Америци и, у нешто блажој форми, према Европској унији. Неуспех преговора о обнови нуклеарног споразума из 2015. само је ојачао те тенденције, потврђене и током недавне Раисијеве посете Пекингу. Техеран је сада вођен и калкулацијом да му је Русија неопходна због изолације са Запада, као нека врста гаранта његове безбедности.

Иран свакако није земља која би пристала да буде руски сателит, али се из својих разлога претвара у савезника Москве, што се на Западу тумачи као директан напад на либерални демократски поредак. Да ли ће овај заокрет потрајати, друго је питање.