Припадати свугде и нигде

Рад који је и даље релевантан а који је и дефинисао моје поље интересовања и моју праксу је „Кућа егзила”. Он је премијерно приказан на Цетињском Бијеналу 2002, а затим и у пуно наврата по свету, док ће београдска публика имати прилике да га по први пут види на овој изложби. Он на један поетски начин медитира на тему свих аспеката везаних за појам дома – наших страхова, сукоба, снова и аспирација, упућује нас Весна Перуновић у свој интимни, стваралачки универзум, који ће нам разоткрити на поставци под називом „Парадигма дома: Ново место припадања”. Отварање је планирано за вечерас у 18 сати у пространом Легату Милице Зорић и Родољуба Чолаковића.

Весна Перуновић (1960) дипломирала је и магистрирала на Факултету ликовних уметности у Београду 1987, годину дана касније одлази у Канаду, у Торонто, где од тада живи и ради. Излагала је на више стотина изложби у Канади, Сједињеним Државама, Европи, Азији и Јужној Америци.

С тим у вези, њен израз, како то у пратећем тексту студиозно објашњава Мирослав Карић, кустос изложбе и Музеја савремене уметности Београда, прошао је кроз неколико фаза. Након одласка из Србије, уметница најпре своју праксу развија око класичне слике, мотивски истражујући егзотичне и имагинарне пределе, да би од деведесетих прешла на тематска поља интимности, родних односа и личног имигрантског искуства. Тада почиње њен рад у вези са истраживањем материјала сачињених од рециклираних кућних предмета и разних врста текстила, од чега настају прве скулптуре и асемблажи, који ће прерасти у инсталације, амбијентално-скулптуралне целине и интервенције прилагођене месту излагања. Затим долази и до проширивања израза у доменима видео-уметности и перформанса. Мотивски – ту су миграторна кретања, границе и транснационалне и транскултуралне реалности данашњице.

Овога пута на сва три нивоа излагачког простора биће ту до 21. маја дела настала у периоду након двехиљадитих и у различитим медијима, а поред неколико кључних остварења из наведеног доба („Кућа егзила” и „Колевка”) биће представљена и најрецентнија продукција попут инсталација великог формата („Промењено уточиште” и „Архива безначајних губитака”).

О појму, значењу и смислу дома она нам говори овако:

– Питање дома је постало централно у мом раду готово од тренутка мог исељења у Канаду. Моје стваралаштво је углавном инспирисано мојим животним искуствима и рефлектује мој однос према свету у којем живим. Истовремено, бавим се и нашим колективним искуствима, глобалним контекстом и трендовима. Теме дома, идентитета, мобилности, измештања и граница присутне су не само у мом искуству дијаспоре већ су проминентне и у универзалном смислу, са њима смо суочени свакодневно, а оне посебно избијају у први план у кризним ситуацијама као што су ратови, масовне миграције, природне катастрофе, пандемија…

На питање како лоцирати где је то дом, колико нас слободним, заробљеним или изгубљеним у било ком простору и времену чине објективне околности, а колико наш субјективни доживљај истих, наша саговорница одговара да су осећање припадности и осећај дома променљиви и индивидуални.

– У мом случају дом више није дефинисан једним перманентним местом. Дуг живот у дијаспори и често враћање у регион је закомпликовало моју личну дефиницију дома. Тренутно се мој живот одвија на релацији између два дома, Торонта и Београда. У последњих 15 година сам учествовала у више од десет интернационалних уметничких резиденција које у више месечном трајању постају мој привремени дом. Сматрам себе грађанином света, припадам свугде и нигде. Такође сам неко ко се врло брзо прилагођава новој средини и осећа комфорно чак и у срединама које су ми нове и непознате. Ма колико то контрадикторно звучало, највише се осећам код куће кад путујем. Путовања су мој дом у транзицији – каже она.

Сумиран у последњих деценију и по, а како то истиче Карић, њен рад остаје препознатљив по сажетом визуелном језику и стратегији сведености у избору боја, предмета и материјала које употребљава, перформативних гестова које примењује као и централних мотива архетипских садржаја. Из угла нас као посматрача чини се да су њена дела препуна чулних утисака, крајње висцерална у погледу ефекта који производе, чест је ту осећај анксиозности. Она ствара у међупростору контрастних појмова. На питање да ли је то свесна намера или њен унутрашњи осећај који и несвесно транспонује ка споља, кроз своје радове, она одговара:

– Мој рад првенствено пројектује слику света на начин на који га ја доживљавам. Комуникација са публиком је врло важна, она често постаје део рада, део тог висцералног искуства, нека врста спекулативног огледала које допуњује слику и довршава наратив који желим да искажем. Углавном сам вођена интуицијом у жељи да помирим супротности које постоје у нашем реалном свету и да створим неку врсту баланса који такође постоји и у природи. С једне стране ту су изазови, кризе, конфликтна стања, анксиозност а са друге неуништива животна енергија, радост, креативност, инвенција и лепота живота.