Вера у љубав

"Norway.Today" Игора Бауерсиме је дуодрама чији су протагонисти двадесетогодишњаци, Јулија и Август, који се упознају у виртуелном простору Интернет chat-a, на иницијативу Јулије која тражи партнера за самоубиство. Како радња одмиче у некој норвешкој недођији где они одлазе, код обоје – као резултат страха од непознатог, са једне, и развијањем обостране љубави, са друге стране – постепено бледи жеља за самоубиством.

Текст карактеришу кратки ритмични дијалози из којих, на тренутке, избија филозофски цинизам близак Бекету, Јонеску или Сартру, при чему писац директно иницира и низ битних питања у домену религије, друштвеног понашања, односа између филозофије и живота, као и популарне културе која се и пародично третира.

Представа у режији Ане Томовић је огољена, суптилно стилизована и базирана на заиста сугестивној игри глумаца. Сценографија Љерке Хрибар је сведена на једноставну, а гломазну конструкцију која представља скеле, мизансценски спретно искоришћене, а често кретање глумаца по њима може се и метафорички тумачити (успон, пад, ходање по ивици). Јачина и боја светла драмски прате развијање њиховог односа, у одређеној мери утичући на грађење драмске тензије, а музички лајтмотив (Feist, песма "Still True"), који се емитује између сцена, интензивира општи емотивни утисак представе.

Оба лика доживљавају видну трансформацију. Сузана Лукић у улози Јулије на почетку представе је сасвим резигнирана, саркастична, повремено бесна и, због осећаја тоталног бесмисла који преовлађује, одлучна у намери да изврши самоубиство. Мики Дамјановић игра Августа као наивнијег, несигурнијег, инфантилнијег па и допадљивијег од ње. Упознавањем, између њих се постепено рађа љубав, што подразумева отварање и апсолутну искреност, чежњу, страст и срећу који видно бришу, претходно преовлађујуће, осећаје конфузије и одсуства смисла. Глумци су индивидуално врло уверљиви у игрању ових ликова, а међусобно изванредно комплементарни.

"Nоrwаy.Тоdаy" је зато изузетно узбудљива и катарзична, иако веома једноставна, представа која враћа, можда изгубљену, веру у живот и љубав, ма како офуцано и патетично то данас звучало. На крају су, изгледа, све велике истине тако огољене и једноставне, што ова представа никако није.