Кад редитељ узме себе за лик у представи

Југ Ђорђевић, један од најбољих редитеља млађе генерације, урадио је нову представу. У већ провереном сценском искуству с драматуршкињом Тијаном Грумић, упустио се у рад на ауторском пројекту инспирисаном његовим случајним сусретом са такси возачем. Отуда и представа „Пре него што почнемо”, чија је премијера вечерас од 20 сати на сцени Хартефакт куће у Београду.

У фокусу представе је дилема аутора да ли уметник има право да говори о системским, друштвеним и индивидуалним облицима дискриминације и стигматизације маргинализованих група у нашем друштву, упркос томе што сам не припада тим групама.

– Случај сусрета са таксистом јесте био инспирација да наш ауторски пројекат оде у правцу у ком је отишао, али заправо то је само један у низу догађаја које смо ми транспоновали на сцену. Идеја је била да линеарно прикажемо публици како изгледа процес рада на некој представи, како третирамо тему и идеју и кроз шта све пролазимо на путу од позива да радимо пројекат, па до премијере. На том путу је био случајни сусрет у таксију, са човеком који је послужио као инспирација за лик који смо ми створили у представи – каже за „Политику” Југ Ђорђевић и додаје:

– Трудили смо се да будемо што објективнији у тражењу одговора на сва горе назначена питања и дилеме. Пробали смо да укључимо све визуре које смо могли, и дошли до тога да нема једног унисоног одговора, већ да су у питању индивидуалне перцепције. Тако и уметнице-уметници који у својим радовима говоре о системским, друштвеним и индивидуалним облицима дискриминације увек полазе од себе и од своје перцепције проблема. Само је питање да ли и на који начин укључујете дискриминисане индивидуе о чијим животима говорите.

У овом случају ауторски тандем: Ђорђевић–Грумић настојао је да преиспита и личне ауторске позиције и одговорности према овој теми. Које су границе, има ли их уопште и када је време да сви колективно попричамо?

– Мислим да је увек време за разговор, докле год су све стране спремне да саслушају ону другу. Нама овде конвенција олакшава да ми који причамо са сцене можемо то да радимо неометано и да нас не прекине неко ко се не слаже или не жели да слуша о темама којих се ми овде дотичемо. Оно што нам је било значајно јесте процес доласка до садржаја саме представе. Он је настајао искључиво из разговора и препричавања која су се дешавала између нас: аутора и извођача – примећује Ђорђевић.

Ема Муратовић и Матија Стефановић тумаче ликове Тијане Грумић и Југа Ђорђевића, осврћући се све време на процес настанка и стварања тог комада и на дилеме аутора. Поред њих у представи се појављује и кореограф и плесач Александер Заин. Како себе види са друге стране сцене, односно огледала, Југ Ђорђевић каже:

– Као егоцентричног редитеља који своју позицију и простор који му је дат, у овом случају да ради представу о дискриминисаним групама, искористи тако што узме себе за лик у представи. То је стартна позиција, а докле сам отишао у свом егоцентризму најбоље можете видети ако погледате представу.