Памћење слоница кључ опстанка

ЗООЛОГИЈА
За слонове важе две одавно одомаћене изреке: да добро памте и да су злопамтила. Прва је недавно доживела необичну научну потврду.

Истраживање које су ових дана спровели Удружењe за очување природе и Лондонско зоолошко друштво наводи да памћење старих слоница које упамте удаљене изворе хране и воде, представља, можда, кључ опстанка у тешким временима.

Изгледа да нарочито искусне женке тако пружају важну подршку својим породичним крдима у борби за преживљавање у време глади и суше, показује објављени чланак у чувеном часопису „Ројал сосајетиз бајолоџи летерс“.

„Разумевање понашања слонова и других животиња у доба суше биће средишњи део управљања природом и њеним очувањем,” каже Чарлс Фоли, истраживач у Друштву за чување природе који је руководио истраживањем.

Кретање и узраст

„Чини се да наши налази подупиру претпоставку да старије женке које знају где се налазе удаљени извори хране и воде бивају од пресудне важности за опстанак крда у време сурових климатских догађаја“.

Натали Петорели из Лондонског зоолошког друштву, сапотписница на на научном раду, додаје: „Очекује се да ће климатске промене довести до чешћег јављања озбиљних суша у Африци, а наше истраживање указују да таква збивања догађаји могу да играју улогу природног одабира у животињском свету.”

Како се животиње буду бориле да преживе, одређене јединке, попут ових позамашних госпа из царства слонова, могле би постати све важније.

Проучавање се нарочито бави обрасцима смртности младунчади за време суше 1993. у Националном парку Тарангире у Танзанији, која је била најопакија у тој области у претходних 35 година. За девет месеци 16 од 81 младунчета у три праћене групе угинуло је, стопа смртности достигла је 20 одсто. Уобичајена без суше износи свега два процента.

Када су их упоредили са осталим подацима, истраживачи су приметили узајамни однос између преживљавања младунчади и кретања крда, а особито узраста женки.

Сећање на сушу

Прво, од три посматране групе слонова, две што су напустиле Национални парк претрпеле су мању смртност од треће која је остала у северном делу ове заштићене области. Научници су нагађали да су ови слонови пронашли довољно хране и воде изван чуваног подручја да би себе и своје младунце одржали у животу. Код групе која је остала смртност је достигла, чак, 63 посто за ту годину.

Друго, преглед узраста појединачних слонова у три крда још је више наговештавао. Подаци су указивали да је узраст мајки важан претказивач преживљавања младунчади. Две групе које су напустиле парк, наводно у потрази за храном и водом, имале су слонице узраста од 45 и 38 година, док је група која бује одлазила од само 33 године, што је последица тешког бесправног лова седмадесетих и осамдесетих јер су то биле старије женке с великим кљовама.

Треће, истраживачи су истакли да су крда која су отишла из Националног парка, можда, имала користи од драгоценог искуства свих старијих слоница које су биле у стању да се присете раније суше и како су је преживеле. А то искустсво је додатно оснажено познавањем прошлости најстаријих женки у дотичним чопорима, од којих су неке имале пет година у време суше од 1958. до 1961. Група која није напустила Танангире 1993. није имала ниједну довољно стару животињу која би се тога сећала.

„Примамљиво је мислити да су ове старе женке својим памћењем претходних раздобља трауме и преживљавања довеле до оваквог исхода”, наглашава Чарлс Фоли. „Чини се да подаци подупиру нагађање да су женнке-предводнице с неопходним искуством у таквим збивањима биле кадре да својим крдима нађу уточиште од суше”.

Седамдесетих и осамдесетих прошлог столећа многи источноафрички слонови су скончали као жртве таласа бесправних ловаца који су жудели да искористе уносно црно тржиште слоноваче.

„Наше изучавање, надам се, истиче важност старијих женки за опстанак слонова”, закључује Чарлс Фоли. „Заштита предводника крда слонова биће битна у могућем чешћем јављању суша као последице климатских промена.”