Писац који се против страха борио дрскошћу

„Рођен сам, дакле, у Ћуприји, био на Голом отоку, обавио школовање, радио свашта и још сам жив. У другом разреду ћупријске Основне школе ’Краљ Петар II’ неко ми је позајмио књигу ’Доктор Дулитл и његове животиње’. Прочитао сам је, и мада ме писац није интересовао – много касније запамтићу да се звао Хју Лофтинг – закључио сам да писање приповедака и романа мора бити најчаробнији посао на свету. Онда ми није изгледало нескромно ако га изаберем за себе”, говорио је српски књижевник и академик Драгослав Михаиловић, који је преминуо у 93. години.

Његови јунаци, који су по речима књижевног критичара Марка Недића, углавном ликови са друштвене и социјалне маргине, остају да нас подсећају на то да људи попут њих никада нису стварали историју и идеологију, али да су историја и идеологија на њих имале пресудан утицај...

Драгослав Михаиловић био је писац, романсијер, сценариста, драматург и редовни члан САНУ, а његова дела „Фреде, лаку ноћ”, „Кад су цветале тикве”, „Петријин венац”, „Чизмаши”, „Злотвори”, „Голи оток” постала су култна још за његовог живота, а неки су имали и успешне екранизације и драмске верзије. Извођење његове драме „Кад су цветале тикве”, лично је у свом говору, одржаном у Зрењанину 25. 10. 1969. године, забранио Тито.

Роберт Ходел, немачки слависта, компаратиста и преводилац, инострани члан САНУ, аутор Михаиловићеве биографије „Речи од мрамора” (издање „Лагуне”) говорећи о његовом значају за српску књижевност оценио је за „Политику”:

„Мислим да је Драгослав Михаиловић једна од малобројних фигура која је покренула критику у вези са појединим феноменима, а који заправо не би требало да постоје у социјалистичком друштву. Рецимо, одбачени људи, као што је Лилика, жртва сопствених родитеља, или неки фрајери који јуре жене у роману „Кад су цветале тикве”. То свакако нису они модели које су соцреалисти тражили у руској књижевности. Драгослав Михаиловић је у књижевности играо кључну улогу у том отварању и детабуизирању одређених тема. Говорио је критички о Титу, једнопартијском систему, о Голом отоку.” Ходел такође сматра да Михаиловић није аутор одређених социјалних миљеа, већ нешто много дубље, да је његов однос према литератури у ствари прави хуманизам, зато што полази од појединца који је савестан у односу на свој живот:

„Љуба Шампион са Душановца, из радничке је четврти. Петрија из сеоске средине, неписмена жена из рударског села. Лилика, која одраста у поремећеној породици. Иако портретише ликове са рубова друштва, Михаиловић није социјални писац. Њега више занима карактер тих људи него средина из које потичу, његови описи не настају са становишта марксисте. Оно што ја ту уочавам као читалац јесте да ми је неки лик на почетку приповетке или романа удаљен, да би на крају постао изузетно близак. Чиме се то објашњава? Тиме да постоји велика емпатија према том карактеру, а ви као читалац преузимате такав ауторски став и у том смислу видите оног маргинализованог човека у самом себи. Мислим да је то велико достигнуће узајамног разумевања, али Михаиловић то не ради намерно, он просто воли своје јунаке, чак иако су злочинци.”

Оно што је обележило Михаиловићево стваралаштво и његов живот било је управо то документаристичко сведочанство о Голом отоку, о томе да Титов социјализам ни изблиза није био тако идиличан, каквим га се неки сећају. На Голи оток доспео је са само 19 година, пошто се бунио против хапшења својих другова који су причали политичке вицеве. О том времену причао је за наш лист:

„Из мог разреда била су ухапшена два млада човека. Један је био старији од мене пет година, други две. Нису били оптужени због Информбироа, већ је у питању било нешто друго. Тада сам био у средњошколском Одбору народне омладине, то је био осми разред гимназије, и сматрао сам да имам право да кажем нешто против таквог безумља. На више скупова рекао сам да је то бесмислено и глупо. Другови су ме опомињали да се смирим, а ја се нисам смиривао. Тако сам и матурирао и отишао сам на радну акцију. Више од годину дана касније био сам ухапшен под етикетом да сам информбировац. Када је јуна 1948. године изашла резолуција Информбироа, имао сам седамнаест и по година. После су ми све то прикачили и казали да сам од првога дана био опредељен за Информбиро, што није било тачно. Био сам разочаран због онога што се дешавало у нашој земљи, можда је отуда њихова осуда потекла”, причао је писац, додајући:

„Наравно да смо сви замишљали социјализам као нешто добро, а он, нажалост, не да није био добар већ је постајао само гори. Врхунац тог режима био је логор на Голом отоку, који је по мојој оцени био најстрашнији мирнодопски логор у Европи у том времену. О Голом отоку написао сам четири хиљаде куцаних страница, то је огроман рад. Имам шест књига које говоре само о тој теми. И у другим мојим књигама на неки начин та тематика је спомињана.”

После проблема већ током студирања и стечене дипломе на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик Филозофског факултета Универзитета у Београду 1957. године, уследиле су дугогодишње муке због немогућности запослења.

Затим је радио различите послове, био је неколико пута отпуштан, био је уредник, лектор и коректор, аквизитер и путујући продавац књига, чак и као организатор путовања једног државног циркуса током шест месеци. Имајући слободу да проговори о ужасима логора и о погубности тоталитарног друштва, Михаиловић је говорио, пре свега, о великом притиску на јавност, на новинарство.

„Новинари су били строго контролисани, тражени су они који ће нападати људе које режим није волео. Годинама моје име није смело да буде споменуто у јавности. Није било ни помена о Голом отоку све до 1969. године, када је, између осталог ,Тито говорио и о мени, и о томе да сам био тамо. Против страха борио сам се дрскошћу. Тито је у говору, у којем је споменуо мене и моју забрањену представу „Кад су цветале тикве”, тада рекао: ’Ми њега нећемо сада хапсити.’ Очигледно му је то излетело док је глумио да је модеран, демократичан државник. Био сам уплашен свега један минут. Знао сам, царска се не пориче, да ме неће дирати ако не направим неки тежак преступ. Имао сам тада две књиге ’Фреде, лаку ноћ’ и ’Кад су цветале тикве’, биле су избачене из издавачких планова и из књижара, девет година нико није знао да ли сам жив. После тога штампао сам ’Петријин венац’, за који сам опет добио награду. То се подударило са Титовом смрћу, а годину дана после тога примљен сам у Српску академију наука и уметности. Тада сам имао 51 годину и извукао сам се из каљуге у коју ме је гурнуо један нељудски систем”, причао је Михаиловић у интервјуу за наш лист.

Такође, писац је сматрао да се историографија није довољно бавила проблемима титоизма, да је Титов режим био опасан посебно за Србе, али да Броз није био вешт у томе да своје страшне потезе прикрива и оправдава. Роберт Ходел говори о преломном тренутку у Михаиловићевом ставу:

„Када је почео да пише роман ’Чизмаши’, радио је у војном архиву. Тамо је врло рано увидео да су Хрвати показивали отпор према Југославији и за њега је тада било јасно да та земља нема будућности. Мислим да је то била преломна тачка у његовом животу, када се потпуно одрекао комунистичке прошлости, што је можда већ почело и на Голом отоку. То је врло важан податак у вези са Драгославом Михаиловићем зато што је, као човек и као писац, осећао штетност присиле, принуде, лишавања слободе.”

Једна од важних подршки током година прогона дошла је Михаиловићу управо од Иве Андрића. Иначе, као аутор био је „у друштву Пекића, Киша, Ковача, Тишме, Жике Павловића”:

„Гостовао сам са Стеваном Раичковићем у Врању на Бориној недељи, четири године пре Ивине смрти. Пре него што смо били један другоме представљени, Андрић је питао присутне ко сам ја и онда је рекао да ме је изабрао међу младим писцима. Љубазно се односио према мени, онако како се односи неко ко је тридесет, четрдесет година старији према неком млађем. То је било објављено у једном дневном листу”, сећао се.

За њега је кључни био дан рехабилитације, када је прочитао свој удбашки досије.

„Био сам шест месеци болестан после тога. Тај досије имао је око триста страница, када сам га први пут видео, што ни изблиза није било све што су о мени имали. После, када је то прешло у Архив Србије, остало је око двеста страница. Непрекидно су читали и вадили странице и стављали их у нове досијее”, објаснио је Михаиловић за „Политику”.

Упркос прогону, добио је наше најважније награде: Октобарску, Андрићеву, Нинову, „Борисав Станковић”, и многе друге, тако да би се могло рећи да је својим смирењем надмудрио систем. Они који су га познавали, знали су да је задржао детињу чистоту и доброту до краја. Михиз је за њега рекао: „Никада нисам срео човека веће једноставности, искрености и спонтаности од Драгослава Михаиловића.”

Душан Ковачевић: Напустио је свет који је тако добро описао

Драгослав Михаиловић је један од најзначајнијих писаца у укупној историји српске књижевности, изјавио је јуче за Танјуг академик Душан Ковачевић, поводом смрти Михаиловића. „Упознао сам га почетком седамдесетих година када је долазио у Атеље 212 на виђања и пријатељске разговоре са Бориславом Михајловићем Михизом, који му је и објавио прву збирку прича док је био уредник у Матици српској. То је Драгослављева позната збирка „Фреде, лаку ноћ”, рекао је Ковачевић. Навео је да је, и као Бора Пекић, и Драгослав почео да пише тек после 30. године и имао је осећај, као и Бора, да мора да надокнади пропуштено време у младости, у оба случаја због робије. „Са Драгославом сам био у пријатељским разговорима и сусретима више од пола века и никад се за све то време нисмо ни споречкали, мада је познато да је Драгослав био човек бритког и бескомпромисног језика. Његов роман и драма ’Кад су цветале тикве’ обележили су историју литературе и позоришта. Кад је представа забрањена због Титове примедбе ’да тамо неки Михиз пише неке проблематичне ствари’, Тито није знао ни име Драгослављево, али је било довољно да га поново забране”, рекао је Ковачевић. Изузетно ми је жао што је напустио овај свет, који је разумео и у својим књигама тако добро описао, закључио је Душан Ковачевић.

Саучешће председника Александра Вучића

Председник Републике Србије Александар Вучић упутио је јуче телеграм саучешћа поводом смрти академика Драгослава Михаиловића, наводећи да је он био књижевник чији је животни век био обележен заточеништвом, маргинализацијом, застрашивањем и унижавањем, али и највећим признањима и поштовањем од стране славних умова његовог доба, пренео је Танјуг.

„На сурово болан начин, писао је Михаиловић о бесмислу живота зликоваца и злочинаца, али и о дубоком смислу херојства, части и људскости за које се човек одлучује без обзира на страдања и цену коју за то мора да плати. Са јединственим сензибилитетом приказивао је трагику људског постојања у тоталитарном друштву, уништену будућност бунтовних појединаца и преломне тренутке борбе човека који жели да очува идентитет, док се суочава са изборима које је мало ко спреман да прихвати”, написао је председник Србије. Како је навео, Михаиловић је био „пријатељ нобеловаца и непријатељ неписмених, али силних, понижаван, а прослављен, глас оних чија је реч утишавана и убијана, био је огледало моралног суноврата друштва у којем је негативна селекција поставила клицу будуће пропасти и бродолома система који је изнедрио небројене недаће за наш народ и државу”. „Михаиловић је својом речју јаког књижевног набоја прославио обичне људе-хероје, а силовито разголитио сву немоћ, духовну празнину и јад постојања оних који су сопствени страх компензовали помпезном окрутношћу. На хиљадама страна које је исписивао дуго и пажљиво, маестрално је делегитимизовао тадашње ауторитете, чиме је изазивао њихово још веће непријатељство, осуду и згражавање идеолошке псеудоелите”, навео је Вучић у телеграму саучешћа. Према његовим речима, мало ко је до највећих дубина описао саму срж егзистенцијалне тескобе, стрепње и горчине живота друштвених парија и људи на маргини који готово никоме нису били битни, иако се у њима одвијала драматична духовна борба о којој комформистичка већина једва да је нешто и знала, свикнута на бахатост силе, моћи и положаја који су је одвојили од сваке стварности живота и свакодневне муке бивања „обичног и малог” човека. Председник Србије је изразио дубоко саучешће породици, пријатељима и поштоваоцима дела академика Михаиловића. „Нека почива у миру, у којем се придружио осталим великанима нашег рода”, наводи се у телеграму саучешћа председника Вучића.