Pisac koji se protiv straha borio drskošću

„Rođen sam, dakle, u Ćupriji, bio na Golom otoku, obavio školovanje, radio svašta i još sam živ. U drugom razredu ćuprijske Osnovne škole ’Kralj Petar II’ neko mi je pozajmio knjigu ’Doktor Dulitl i njegove životinje’. Pročitao sam je, i mada me pisac nije interesovao – mnogo kasnije zapamtiću da se zvao Hju Lofting – zaključio sam da pisanje pripovedaka i romana mora biti najčarobniji posao na svetu. Onda mi nije izgledalo neskromno ako ga izaberem za sebe”, govorio je srpski književnik i akademik Dragoslav Mihailović, koji je preminuo u 93. godini.

Njegovi junaci, koji su po rečima književnog kritičara Marka Nedića, uglavnom likovi sa društvene i socijalne margine, ostaju da nas podsećaju na to da ljudi poput njih nikada nisu stvarali istoriju i ideologiju, ali da su istorija i ideologija na njih imale presudan uticaj...

Dragoslav Mihailović bio je pisac, romansijer, scenarista, dramaturg i redovni član SANU, a njegova dela „Frede, laku noć”, „Kad su cvetale tikve”, „Petrijin venac”, „Čizmaši”, „Zlotvori”, „Goli otok” postala su kultna još za njegovog života, a neki su imali i uspešne ekranizacije i dramske verzije. Izvođenje njegove drame „Kad su cvetale tikve”, lično je u svom govoru, održanom u Zrenjaninu 25. 10. 1969. godine, zabranio Tito.

Robert Hodel, nemački slavista, komparatista i prevodilac, inostrani član SANU, autor Mihailovićeve biografije „Reči od mramora” (izdanje „Lagune”) govoreći o njegovom značaju za srpsku književnost ocenio je za „Politiku”:

„Mislim da je Dragoslav Mihailović jedna od malobrojnih figura koja je pokrenula kritiku u vezi sa pojedinim fenomenima, a koji zapravo ne bi trebalo da postoje u socijalističkom društvu. Recimo, odbačeni ljudi, kao što je Lilika, žrtva sopstvenih roditelja, ili neki frajeri koji jure žene u romanu „Kad su cvetale tikve”. To svakako nisu oni modeli koje su socrealisti tražili u ruskoj književnosti. Dragoslav Mihailović je u književnosti igrao ključnu ulogu u tom otvaranju i detabuiziranju određenih tema. Govorio je kritički o Titu, jednopartijskom sistemu, o Golom otoku.” Hodel takođe smatra da Mihailović nije autor određenih socijalnih miljea, već nešto mnogo dublje, da je njegov odnos prema literaturi u stvari pravi humanizam, zato što polazi od pojedinca koji je savestan u odnosu na svoj život:

„Ljuba Šampion sa Dušanovca, iz radničke je četvrti. Petrija iz seoske sredine, nepismena žena iz rudarskog sela. Lilika, koja odrasta u poremećenoj porodici. Iako portretiše likove sa rubova društva, Mihailović nije socijalni pisac. Njega više zanima karakter tih ljudi nego sredina iz koje potiču, njegovi opisi ne nastaju sa stanovišta marksiste. Ono što ja tu uočavam kao čitalac jeste da mi je neki lik na početku pripovetke ili romana udaljen, da bi na kraju postao izuzetno blizak. Čime se to objašnjava? Time da postoji velika empatija prema tom karakteru, a vi kao čitalac preuzimate takav autorski stav i u tom smislu vidite onog marginalizovanog čoveka u samom sebi. Mislim da je to veliko dostignuće uzajamnog razumevanja, ali Mihailović to ne radi namerno, on prosto voli svoje junake, čak iako su zločinci.”

Ono što je obeležilo Mihailovićevo stvaralaštvo i njegov život bilo je upravo to dokumentarističko svedočanstvo o Golom otoku, o tome da Titov socijalizam ni izbliza nije bio tako idiličan, kakvim ga se neki sećaju. Na Goli otok dospeo je sa samo 19 godina, pošto se bunio protiv hapšenja svojih drugova koji su pričali političke viceve. O tom vremenu pričao je za naš list:

„Iz mog razreda bila su uhapšena dva mlada čoveka. Jedan je bio stariji od mene pet godina, drugi dve. Nisu bili optuženi zbog Informbiroa, već je u pitanju bilo nešto drugo. Tada sam bio u srednjoškolskom Odboru narodne omladine, to je bio osmi razred gimnazije, i smatrao sam da imam pravo da kažem nešto protiv takvog bezumlja. Na više skupova rekao sam da je to besmisleno i glupo. Drugovi su me opominjali da se smirim, a ja se nisam smirivao. Tako sam i maturirao i otišao sam na radnu akciju. Više od godinu dana kasnije bio sam uhapšen pod etiketom da sam informbirovac. Kada je juna 1948. godine izašla rezolucija Informbiroa, imao sam sedamnaest i po godina. Posle su mi sve to prikačili i kazali da sam od prvoga dana bio opredeljen za Informbiro, što nije bilo tačno. Bio sam razočaran zbog onoga što se dešavalo u našoj zemlji, možda je otuda njihova osuda potekla”, pričao je pisac, dodajući:

„Naravno da smo svi zamišljali socijalizam kao nešto dobro, a on, nažalost, ne da nije bio dobar već je postajao samo gori. Vrhunac tog režima bio je logor na Golom otoku, koji je po mojoj oceni bio najstrašniji mirnodopski logor u Evropi u tom vremenu. O Golom otoku napisao sam četiri hiljade kucanih stranica, to je ogroman rad. Imam šest knjiga koje govore samo o toj temi. I u drugim mojim knjigama na neki način ta tematika je spominjana.”

Posle problema već tokom studiranja i stečene diplome na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu 1957. godine, usledile su dugogodišnje muke zbog nemogućnosti zaposlenja.

Zatim je radio različite poslove, bio je nekoliko puta otpuštan, bio je urednik, lektor i korektor, akviziter i putujući prodavac knjiga, čak i kao organizator putovanja jednog državnog cirkusa tokom šest meseci. Imajući slobodu da progovori o užasima logora i o pogubnosti totalitarnog društva, Mihailović je govorio, pre svega, o velikom pritisku na javnost, na novinarstvo.

„Novinari su bili strogo kontrolisani, traženi su oni koji će napadati ljude koje režim nije voleo. Godinama moje ime nije smelo da bude spomenuto u javnosti. Nije bilo ni pomena o Golom otoku sve do 1969. godine, kada je, između ostalog ,Tito govorio i o meni, i o tome da sam bio tamo. Protiv straha borio sam se drskošću. Tito je u govoru, u kojem je spomenuo mene i moju zabranjenu predstavu „Kad su cvetale tikve”, tada rekao: ’Mi njega nećemo sada hapsiti.’ Očigledno mu je to izletelo dok je glumio da je moderan, demokratičan državnik. Bio sam uplašen svega jedan minut. Znao sam, carska se ne poriče, da me neće dirati ako ne napravim neki težak prestup. Imao sam tada dve knjige ’Frede, laku noć’ i ’Kad su cvetale tikve’, bile su izbačene iz izdavačkih planova i iz knjižara, devet godina niko nije znao da li sam živ. Posle toga štampao sam ’Petrijin venac’, za koji sam opet dobio nagradu. To se podudarilo sa Titovom smrću, a godinu dana posle toga primljen sam u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Tada sam imao 51 godinu i izvukao sam se iz kaljuge u koju me je gurnuo jedan neljudski sistem”, pričao je Mihailović u intervjuu za naš list.

Takođe, pisac je smatrao da se istoriografija nije dovoljno bavila problemima titoizma, da je Titov režim bio opasan posebno za Srbe, ali da Broz nije bio vešt u tome da svoje strašne poteze prikriva i opravdava. Robert Hodel govori o prelomnom trenutku u Mihailovićevom stavu:

„Kada je počeo da piše roman ’Čizmaši’, radio je u vojnom arhivu. Tamo je vrlo rano uvideo da su Hrvati pokazivali otpor prema Jugoslaviji i za njega je tada bilo jasno da ta zemlja nema budućnosti. Mislim da je to bila prelomna tačka u njegovom životu, kada se potpuno odrekao komunističke prošlosti, što je možda već počelo i na Golom otoku. To je vrlo važan podatak u vezi sa Dragoslavom Mihailovićem zato što je, kao čovek i kao pisac, osećao štetnost prisile, prinude, lišavanja slobode.”

Jedna od važnih podrški tokom godina progona došla je Mihailoviću upravo od Ive Andrića. Inače, kao autor bio je „u društvu Pekića, Kiša, Kovača, Tišme, Žike Pavlovića”:

„Gostovao sam sa Stevanom Raičkovićem u Vranju na Borinoj nedelji, četiri godine pre Ivine smrti. Pre nego što smo bili jedan drugome predstavljeni, Andrić je pitao prisutne ko sam ja i onda je rekao da me je izabrao među mladim piscima. Ljubazno se odnosio prema meni, onako kako se odnosi neko ko je trideset, četrdeset godina stariji prema nekom mlađem. To je bilo objavljeno u jednom dnevnom listu”, sećao se.

Za njega je ključni bio dan rehabilitacije, kada je pročitao svoj udbaški dosije.

„Bio sam šest meseci bolestan posle toga. Taj dosije imao je oko trista stranica, kada sam ga prvi put video, što ni izbliza nije bilo sve što su o meni imali. Posle, kada je to prešlo u Arhiv Srbije, ostalo je oko dvesta stranica. Neprekidno su čitali i vadili stranice i stavljali ih u nove dosijee”, objasnio je Mihailović za „Politiku”.

Uprkos progonu, dobio je naše najvažnije nagrade: Oktobarsku, Andrićevu, Ninovu, „Borisav Stanković”, i mnoge druge, tako da bi se moglo reći da je svojim smirenjem nadmudrio sistem. Oni koji su ga poznavali, znali su da je zadržao detinju čistotu i dobrotu do kraja. Mihiz je za njega rekao: „Nikada nisam sreo čoveka veće jednostavnosti, iskrenosti i spontanosti od Dragoslava Mihailovića.”

Dušan Kovačević: Napustio je svet koji je tako dobro opisao

Dragoslav Mihailović je jedan od najznačajnijih pisaca u ukupnoj istoriji srpske književnosti, izjavio je juče za Tanjug akademik Dušan Kovačević, povodom smrti Mihailovića. „Upoznao sam ga početkom sedamdesetih godina kada je dolazio u Atelje 212 na viđanja i prijateljske razgovore sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom, koji mu je i objavio prvu zbirku priča dok je bio urednik u Matici srpskoj. To je Dragoslavljeva poznata zbirka „Frede, laku noć”, rekao je Kovačević. Naveo je da je, i kao Bora Pekić, i Dragoslav počeo da piše tek posle 30. godine i imao je osećaj, kao i Bora, da mora da nadoknadi propušteno vreme u mladosti, u oba slučaja zbog robije. „Sa Dragoslavom sam bio u prijateljskim razgovorima i susretima više od pola veka i nikad se za sve to vreme nismo ni sporečkali, mada je poznato da je Dragoslav bio čovek britkog i beskompromisnog jezika. Njegov roman i drama ’Kad su cvetale tikve’ obeležili su istoriju literature i pozorišta. Kad je predstava zabranjena zbog Titove primedbe ’da tamo neki Mihiz piše neke problematične stvari’, Tito nije znao ni ime Dragoslavljevo, ali je bilo dovoljno da ga ponovo zabrane”, rekao je Kovačević. Izuzetno mi je žao što je napustio ovaj svet, koji je razumeo i u svojim knjigama tako dobro opisao, zaključio je Dušan Kovačević.

Saučešće predsednika Aleksandra Vučića

Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić uputio je juče telegram saučešća povodom smrti akademika Dragoslava Mihailovića, navodeći da je on bio književnik čiji je životni vek bio obeležen zatočeništvom, marginalizacijom, zastrašivanjem i unižavanjem, ali i najvećim priznanjima i poštovanjem od strane slavnih umova njegovog doba, preneo je Tanjug.

„Na surovo bolan način, pisao je Mihailović o besmislu života zlikovaca i zločinaca, ali i o dubokom smislu herojstva, časti i ljudskosti za koje se čovek odlučuje bez obzira na stradanja i cenu koju za to mora da plati. Sa jedinstvenim senzibilitetom prikazivao je tragiku ljudskog postojanja u totalitarnom društvu, uništenu budućnost buntovnih pojedinaca i prelomne trenutke borbe čoveka koji želi da očuva identitet, dok se suočava sa izborima koje je malo ko spreman da prihvati”, napisao je predsednik Srbije. Kako je naveo, Mihailović je bio „prijatelj nobelovaca i neprijatelj nepismenih, ali silnih, ponižavan, a proslavljen, glas onih čija je reč utišavana i ubijana, bio je ogledalo moralnog sunovrata društva u kojem je negativna selekcija postavila klicu buduće propasti i brodoloma sistema koji je iznedrio nebrojene nedaće za naš narod i državu”. „Mihailović je svojom rečju jakog književnog naboja proslavio obične ljude-heroje, a silovito razgolitio svu nemoć, duhovnu prazninu i jad postojanja onih koji su sopstveni strah kompenzovali pompeznom okrutnošću. Na hiljadama strana koje je ispisivao dugo i pažljivo, maestralno je delegitimizovao tadašnje autoritete, čime je izazivao njihovo još veće neprijateljstvo, osudu i zgražavanje ideološke pseudoelite”, naveo je Vučić u telegramu saučešća. Prema njegovim rečima, malo ko je do najvećih dubina opisao samu srž egzistencijalne teskobe, strepnje i gorčine života društvenih parija i ljudi na margini koji gotovo nikome nisu bili bitni, iako se u njima odvijala dramatična duhovna borba o kojoj komformistička većina jedva da je nešto i znala, sviknuta na bahatost sile, moći i položaja koji su je odvojili od svake stvarnosti života i svakodnevne muke bivanja „običnog i malog” čoveka. Predsednik Srbije je izrazio duboko saučešće porodici, prijateljima i poštovaocima dela akademika Mihailovića. „Neka počiva u miru, u kojem se pridružio ostalim velikanima našeg roda”, navodi se u telegramu saučešća predsednika Vučića.