Особине истакнутог правника

Какав треба да буде правник да би имао и епитет „истакнути”? Сматрам да то треба да буде такав правник који се добро сналази у конкретној примени позитивних прописа или онај који указује на одређене контрадикторности у већ донетим прописима. Не може се тим епитетима означавати само онај правник који се успешно бави професуром и теоријом права. Та врста правника треба да припомогне у обликовању нових прописа.

Истакнути правник мора бити слободоуман, храбар и непристрастан код тумачења примене норми. Мора да се одупре свакој врсти притисака код доношења својих одлука у вези с правним питањима која су предмет разматрања у његовој надлежности. Може се то објаснити и примерима из праксе у погледу начина решавања одређених предмета који за крајњи исход могу имати утицаја на одређена права и обавезе физичких и правних лица. Ту треба имати у виду однос и дозвољени степен утицаја на начин решавања предмета и доношења конкретне одлуке у, рецимо, одређеној управној ствари.

Решавање управних предмета подразумева потпуну самосталност поступајућег извршиоца одређеног задатка. Зашто? Зато што би се било каквим неформалним уплитањем у начин решавања и доношења одређене врсте одлуке могла замаглити суштина ствари. Имамо случајеве из праксе где одређени правник једноставно не познаје довољно и у целости одређену материју и потпуно добронамерно предлаже доношење неког управног акта који је супротан позитивним прописима. Он, рецимо, сматра да је такав начин решавања законит и не увиђа крајњу последицу нетачне примене прописа. Неки закони заиста имају суптилне и међусобно повезане норме, па само на први поглед личи да се нека норма може применити без познавања и свих других норми тога и многих других закона.

Увек је битна крајња последица до које доводи управни акт чије доношење тражи странка. Једноставан, а истовремено и веома сложен пример, јесте утврђивање земљишта за редовну употребу свих врста објеката (легални или нелегални), изграђених у целости или делимично на туђем земљишту које може бити у различитим облицима својине (приватна, државна, јавна, сусвојина с другим облицима својине и слично). Законодавац је прописао у којим се случајевима доноси управни акт (решење) којим се утврђује земљиште за редовну употребу само одређене врсте објеката (дакле, не свих) и децидно је прописано на који начин се стиче то земљиште (уз накнаду или без накнаде).

Исти закон (Закон о планирању и изградњи) прописао је и како се стиче земљиште без доношења посебног управног акта о утврђивању земљишта за редовну употребу одређене врсте објеката, али није искључио утврђивање земљишта за редовну употребу те врсте објеката на други одговарајући начин (на основу уверења урбанизма или на основу потврде о раније извршеним парцелацијама). Управо је масовно непознавање ових различитих правних последица које ствара примена једне или друге норме довело до „загушења поднетих захтева” јер поступајући органи нису сигурни како да поступе у конкретном случају. Примена једног или другог начина доводи до потпуно супротних последица по странку, јер у једном случају има обавезу да плати тржишну вредност земљишта на којем се налазе такви објекти, а у другом случају доводи до стицања тога земљишта без накнаде. Једна странка је била толико упорна у тражењу да се примени погрешна норма и поред обавештења да у том случају мора да плати земљиште (а има право да га стекне без накнаде, на други начин и пред другим органом), да је поступајући орган морао да одбаци исти захтев због ненадлежности. Када је шеф поступајућег службеног лица увидео какве све правне последице може да произведе нетачна примена норме повукао је свој претходни став који је упућивао на погрешну примену норме. Зато шефови у управним органима или надређени тужиоци у тужилаштвима увек могу у одређеном предмету да одреде поступање другог службеног лица или тужиоца, али никако не могу да указују на који ће начин водити поступак и донети одговарајући нацрт одлуке односно решења.

Пошто у тужилаштвима постоји нормирана хијерархија, она подразумева уступање предмета одређеним (другим) тужиоцима, без уплитања у начин вођења поступка и доношења коначне одлуке. Крајњи је закључак да тужиоцу не може бити наређено како ће да ради било који предмет, али му може бити одређено где ће да ради (у којој организационој јединици) и шта ће да ради (коју врсту и које конкретне предмете, уз право и да му пре донете одлуке одузме одређени предмет и уступи га другом тужиоцу). То је у искључивој надлежности руководиоца тужилаштва. Свако друго тумачење излази из домена права и прелази у сферу недозвољеног притиска и мешања у рад тужилаштва.

Симо С. Стокић,
дипл. правник