Светске балетске звезде Театра „Дортмунд”

После прошлогодишње „Фордландије”, поново гостује код нас врхунски играчки пар Лусија Лакара и Метју Голдинг, овог пута са другом представом „У тишини ноћи” Театра „Дортмунд”, вечерас од 20 часова у Мадлениануму, на 20. Београдском фестивалу игре.

Ове светске балетске звезде заједнички потписују концепт и режију, а Голдинг кореографију поменутог комада, који открива емотивна скровишта двоје људи, осветљена из различитих перспектива. Најчистија игра и кинематографске рефлексије воде публику кроз лепе сценске идеје, праћене музичким хитовима из шездесетих и седамдесетих година, са костимима инспирисаним естетиком ових деценија. Ови елементи учиниће да се „У тишини ноћи” подсетимо на филмске класике, попут „Бриљантина”…

– Желим да играм све док уживам и осећам да то могу да радим са жељеним квалитетом. Имам велика очекивања од себе. Постигла сам готово све што сам желела, иако много тога нисам планирала – рекла је својевремено Лусија Лакара, врхунска шпанска балерина, која је 14 година играла и водила Минхенски државни балет (од 2002. до 2016. године). После тога се у 41. години одлучила за статус слободног уметника и постала стални гост у три европске трупе, и то у Балету „Дортмунд”, ансамблу Виктора Уљатеа у Мадриду и трупи Расела Малифанта. Добитница је награда „Нижински”, потом „Беноа” за уметничку игру и у Санкт Петербургу је 2011. именована за балерину деценије.

Метју Голдинг, канадски уметник, школовао се у Краљевској балетској школи у Винипегу, одакле одлази у Киров академију у Вашингтону, где је био стипендиста пуне две године. Са 16 година, осваја злато на такмичењу у Лозани, што му је дало прилику да школовање настави у Краљевској балетској школи у Лондону, где ће и дипломирати са почастима и постати првак балета. Данас је стални гост Хонгконшког балета, а са Лусијом Лакаром је основао продукцијску кућу, захваљујући којој њих двоје остварују своје уметничке идеје.

– Прелазак са класичног на неокласични стил или савремену игру пун је изазова. Срећа је играти различите стилове, а то је занимљив пртљаг и помаже да креирате сопствени идентитет. Никад нисам желела да будем заробљена ни у једном стилу игре, ствар је личне одговорности да то не дозволите. Уметник мора стално да излази из зоне комфора преиспитујући се кроз озбиљне и храбре експерименте. Играч може имати дугу каријеру, ако је планира интелигентно. Не можете очекивати да на исти начин играте балет са 20, 30 и 40 година. Морате се прилагођавати и развијати. Силви Гилем сматрам примером јер је наступала до своје 51. године и била је савршенство у ономе што је радила – тврди Лусија Лакара.