Одлазак Ратка Вулановића

Био сам слободан уметник целог живота, с дивљом природом, непослушан. И сам сам саставни део камена, познајем га у душу, у каменој кући сам живео, огњиште је унутра било од тог материјала, говорио је у разговору за „Политику” 2019, поводом своје изложбе у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” Ратко Вулановић, наш познати и признати вајар, који је преминуо прекјуче у 82. години.

Они који су га упознали кажу да је био изнимно скроман и пристојан човек, аскета, и као таквог га памте, а већини Београђана његово име непогрешива је асоцијација на композицију града-скулптуре у камену, нашег Стоунхенџа на Ади Циганлији.

У разговору поменутом на почетку овог текста рекао је и то да је камене блокове гранита за ово дело вадио из Рудника „Радаљ” код Зворника, који је купио јер „ко је уопште вајар без рудника”.

У њему омиљеном камену настајали су слични градови и у његовој родној Црној Гори, у Никшићу и Будви, а о томе како је доживљавао Вулановића, који је био у сталној кохабитацији са природом, Михајло Митровић писао је 2008. за наш лист:

„Међу нама живи Ратко Вулановић, личност митских особина, стамене статуре, атлетских мишића, надљудске снаге, спеченог лица, беле браде и златних руку. Он је цели свој живот посветио камену као нераздвојнику смисла свога живота, видећи га као знак божанског присуства.”

Поред вајарства бавио се и сликарством, али је себе доживљавао превасходно као скулптора, а о свом стваралаштву говорио као о борби за ликовну истину: „Не бавим се ничим другим, ни политиком, ни моралним придикама. Не жалим ни за чим и ово је много што сам до сада створио. Ништа ме није спречило да вајам.”

Рођен је у селу Лаз код Никшића 1941, похађао је Уметничку школу у Херцег Новом, коју је напустио да би уписао Академију ликовних уметности у Београду, где је и дипломирао 1968, а касније и магистрирао. Још као студент појавио се на излагачкој сцени, члан УЛУС-а постао је 1969, а 1972. био је и стипендиста Фонда „Моша Пијаде”, након чега је неко време провео у Грчкој.

Седам година је боравио у вајарској колонији „Бели венчац” у Аранђеловцу и ту су настале скулптуре малог формата које су касније излагане широм бивше Југославије. Године 1986. добио је статус истакнутог уметника Београда, у колонији Комбината алуминијума Титоград боравио је 1987, а наредне године настаје комплекс скулптура „Велики предео” за који добија „Политикину” награду и то једногласно. Излагао је у бројним галеријама широм региона, а његове скулптуре великих димензија од гранита налазе се и у Јаловику, Шапцу, Панчеву.