Поглед са висине

Прецизно речено, висински радови подразумевају „хигијенско-техничко одржавање високих објеката“ какве су вишеспратнице стаклених фасада, бетонски силоси и остале грађевине које стреме небу под облаке... А шта све спада у овакве послове, који су изазови и ризици, разјашњава нам Предраг Стошић, по професији предузетник, који је основао грађевинско-занатску радњу за услужне делатности те врсте и завршне грађевинске радове на фасади. После гимназије студирао је геологију, бавио се у Аустрији угоститељством, на Јадрану ронилаштвом - Ластово му је остало у најлепшој успомени - спелеологијом као омиљеним хобијем, а висинским радовима све време, ево већ 25 година.

- У овај не баш свакидашњи посао, сем прања прозора на зградама на којима се они не отварају, а таква је већина модерних пословних грађевина у Београду, спадају и све оне преправке и поправке на фасади као што је замена лима који се одвојио, монтажа олука, монтирање клима-уређаја... - набраја Предраг.

Питамо га како је све почело, у жељи да откријемо и шта наводи неког да се са мирних занимања преоријентише на она необичнија.

- У Београду је 1974. било великог снега, леденице су претиле са кровова, „кипеле“ из олука дуж фасада, па се указала потреба да се то санира. Не знам више ко нас је тада ангажовао, али знам да смо те зиме ми из Академско-спелеолошко-алпинистичког клуба пуно радили - присећа се наш саговорник.

Уже главу чува

(/slika2)Занимало нас је и како је верати се по зградама по снегу и леду. Је ли то теже од спуштања у дубине шпиља и пећина, што је „посао“ спелеолога?

- Стене у пећинама нису тако клизаве како се мисли. У чизмама се лепо ослањамо на њих. Принцип је у суштини исти: учврсти се уже низ које се пажљиво по потреби спуштамо, или уз њега пењемо. За то је неопходно статичко уже, у алпинизму се користи растегљивије, динамичко, да би апсорбовало пад, а у спелеологији, где пад није предвиђен, уже има већу носивост а мању растегљивост. У висинском послу уже је дебело 11 милиметара, може да носи две-три тоне, и ако се користи на исправан начин, потпуно је сигурно. Фиксира се за нешто што је довољно јако, рецимо за димњаке, вентилационе отворе, заштитне ограде на крову... Носеће сидриште иде са крова преко ивице зграде и спушта се низ фасаду. Важно је осигурати добар контакт ужета са зградом, преко гумених одбојника, како се не би оштетило трењем и прекинуло. Неопходна је и гомила техничких ситница како би се поставио сигуран систем за његово коришћење - објашњава наш саговорник.

Радна одећа је препознатљива - комбинезон или само панталоне, уз обавезни шлем какав се користи у алпинизму и у спелеологији. Али, то није све. Сваки радник има и лични технички комплет: горњи и доњи појас, грудну и ножну пењалицу, карабинер - металну алку за повезивање делова опреме у функционални систем. Тада је технички опремљен. Али, шта је са осталим обичним људским потребама, какве су глад и жеђ, док на неколико десетина метара клизи, као паук, по површини неке вишеспратнице?

И шале и стрепње

(/slika3)Сазнајемо да по већој врућини понесу воду, а ручају у паузи која се прави после сваког спуста који може да траје и три сата.

У Предраговој групи висинских радника су углавном спелеолози, и то различитог узраста - најмлађи има 19 година а најстарији 44. Углавном су то стабилни, породични људи. Један је и отац шесторо деце. Настоји да бира људе који су постојани и дуже се задржавају у екипи. Подсећа и да је ментална страна у овом послу јако важна. Сви радници пролазе редован лекарски преглед да би се утврдило да ли су физички здрави и јесу ли способни за рад на висини. Сем фобије од висине, важно је да им није поремећен центар за равнотежу и основна психофизичка кондиција. Здрава исхрана се подразумева, а пре и за време рада није дозвољен алкохол. Физички, то није јако тежак посао, али с обзиром на психолошку компоненту он је захтеван. Тешко је и вишесатно седење у клупици, да се не би висило у појасу који под тежином тела пресеца циркулацију.

У таквим условима, кад висе на згради и одвојени су од осталог света, и однос у екипи је посебан. Повезанији су. „Падне“ ту и шала, и понеки виц, тек да се преброди монотонија и поништи трема. Страх увек постоји, али је важно претворити га у предострожност. Буде и анегдота. Често неко ко је у згради не зна да се објекат сређује, па кад на 15. или 20. спрату види неког ко му „виси“ на прозору, као опарен одскочи са столице. А кад су прали „Инексову“ зграду, запослени су отварали прозоре и додавали им кафу и сокове.

Најзахтевније и најнеобичније у овом послу било је ипак чишћење унутрашњости силоса, сматра Предраг. Искуство спелеолога било је добродошло, па су коришћене спелеолошке лампе и велики рефлектори, заштићени од прашине која је по силосима јако запаљива. Иако су силоси високи од 40 до 45 метара, већи проблем представљала је ширина 7-8 метара. Да би дохватили и очистили зидове, довијали су се на одређене начине. Сваки посао захтева и дозу креативности како би се на најлакши и најбезбеднији начин успешно решио проблем.

- У овом послу, који ипак носи више ризика од оног за компјутером или тезгом, може да се заради за нормалан живот, под условом да се посао добије, јер је пуно фирми које се тиме баве. Али, најлепше је када зграда која је била сва мусава и прљава после вашег рада заблиста и сине као нова - с поносом истиче Предраг.