Мали принц увек ће дошапнути још

Веома је леп текст Гордане Поповић „Срце његова умовања”, објављен у „Политици” 27. марта 2023. Лепа је и пажња коју је ауторка посветила светски познатом писцу Антоану Сент Егзиперију, универзално познатом по свом делу „Мали принц”, обележавајући на тај начин, као и многи у свету, осам деценија од објављивања његове књиге – први пут публиковане 6. априла 1943.

Не постоје генерације које нису с изузетним симпатијама и топлином примиле ову књигу. Чини се да ће Егзипери својом посебном филозофијом срца и бриљантним премошћењима простора и времена и својом поетском инвенцијом и стваралачким духом изнова закорачивати у сваку нову еру, без обзира на превлађујуће правце и токове, укусе и узусе овог, или неког другог времена.

Овом лепом омажу ауторке желела бих да додам да је „Мали принц” дуги низ година имао посебну улогу и у нашем књижевном животу и на овим књижевним просторима. Књига је превођена и објављивана у Црној Гори, Хрватској и, наравно, у Србији, где је била укључена и у програм лектире за седми разред основне школе (1984).

Посебно бих волела да скренем пажњу на једно ретко издање: „Изабрана дела Антоана де Сент Егзиперија”, која су 1981. реализована у „Народној књизи” и „Бигзу”. Куриозитет ове мале серије од пет књига је у томе што су уз „Малог принца” објављена и прозна дела овог аутора („Пошта за југ”, „Ратни пилот”, „Ноћни лет” и „Земља људи”). Изабрана дела приредила је Мирјана Вукмировић, која се појављује и као преводилац „Малог принца”.

Књиге су објављене као комплет, у посебној кутији, а привукле су велику пажњу. Међутим, издавачу су непрекидно пристизала питања може ли се „Мали принц” купити и мимо самог комплета. То није била замисао издавача, те су у том погледу читаоци бивали ускраћени за овакав посебан доживљај, свакако важан као податак о изузетном интересовању за књигу.

Током вишегодишње сарадње с Мирјаном Вукмировић (1938–2015) сазнала сам, знатно касније, да је њен превод привлачио непрекидну пажњу. Чинило се да примерака књиге никад није било довољно. Било је чак и покушаја да се њен превод, с незнатним, грубим изменама, публикује као нова књига, што је у том нелегитимном случају значило знатан прекрштај у поштовању ауторских и преводилачких права, због чега се Вукмировићева непрекидно ломила око подношења тужбе.

Свакако да је ремећење њеног текста не само прекршај, већ и изузетан грех. Мирјана Вукмировић важила је, и важи, за посебно суптилног преводиоца. Уређивала сам и „Дела Марине Цветајеве 1–3” („Народна књига”, „Српска књижевна задруга”, Београд, 1990), те ми је њена посвећеност стваралачком духу, стилу и језику сваког аутора којим се бавила, посебно позната. Милица Николић (1926–2010), приређивач ових дела, једна од наших најбољих есејисткиња, и сама преводилац, то је добро знала. О томе сведоче и њене речи забележене у есејистичком осврту који је објавила у оквиру својих „Дневничких белешки” („Сарајевске свеске”, бр. 29/30, фебруар 2009), да Мирјана Вукмировић „поседује посебан сензибилитет за глас Другог”.

И сама песник и прозни писац, Вукмировићева је ретко објављивала своје књиге, што је такође знак да је огромну стваралачку енергију уложила управо у своје преводе, ослушкујући „Другог”, пратећи до последњих танчина његов стваралачки глас и лексику. Превела је дела импозантног броја аутора, за преводе Блеза Сандрара и Симоне Веј добила је награду „Милош Ђурић” за најбољи превод у Србији, 1990, а награда за целокупно дело Удружења књижевних преводилаца додељена јој је 2002/2003.

Стога је ово прилика да се, уз „Малог принца”, подсетимо и једног од његових најбољих преводилаца, изузетног слуха за „глас Другог”.

Тања Крагујевић,
песникиња, некадашњи уредник „Народне књиге”