Позориште није хиподром

И наравно велика одговорност, али будући да је заиста тако, онда да кренемо ипак прво од тога, каже у интервјуу за „Политику” редитељ Никита Миливојевић, који је пре нешто више од месец дана именован за новог уметничког директора Битефа и тако добио прилику да током наредне две године, кроз своју театарску визију одреди нови концепт и селектује представе за предстојеће 57. фестивалско издање овог престижног позоришног фестивала.

– У нашем позоришном окружењу ниједан фестивал нема такав углед, ниједан не може да се похвали да је у њему у толикој мери исписана историја позоришта 20. века као што то може Битеф. Али поред свега овога, увек постоји и неки лични разлог који је за мене често најважнији и пресудан у разним одлукама. Тако и овога пута долазак на место уметничког директора Битефа доживљавам и као повратак „кући”. Четири године колико сам провео у Битефу, између 2005. и 2009, сматрам врло важним и креативним периодом у свом позоришном животу. А једна од најлепших ствари које су ми се десиле свих ових година колико сам у позоришту везана је управо за то време, тачније за тренутак када сам одлазио из Битефа, 2009, и када је читав колектив потписао петицију да останем још четири године. То наравно не треба било коме нешто посебно да значи, сем мени, али је ипак вредно пажње. Није баш нешто тако уобичајено код нас. Када се на крају све мало озбиљније сабере и одузме, једино такве ствари заиста остају да се памте, све остало што радимо је мање-више, „позориште” за друге. У том смислу овај позив да се вратим у Битеф је, могао бих рећи, наставак те приче. Увек је лепо ићи тамо где знаш да си добродошао – тврди Миливојевић.

Дуго бирате наслове које радите. Такав однос имате и према представама које селектујете. Какво је ваше актуелно промишљање Битефа? Како ћете да одредите нови концепт и селектујете представе будући да је остало јако мало времена да потпишете наредно 57. издање Битефа?

О концепту Битефа не могу у овом тренутку много тога да вам кажем, јер неки први оквир који имам још увек и сам проверавам, али оно што сигурно знам и могу да кажем јесте да ће мој посао селектора бити „тимски рад”. У свему што радим увек и пре свега сам редитељ, а то поред осталог значи да мој рад увек подразумева тим сарадника које пажљиво бирам и за које верујем да можемо заједнички нешто важно и занимљиво да урадимо. Тако је и овога пута, око мене су неки нови млади људи и наш рад биће „коселекторски”.

У „поднаслову” Битефа стоји „нове позоришне тенденције”. На које нове феномене треба обратити пажњу будући да и те како познајете токове театра?

То је једна од оних ствари за које мислим да немају коначан одговор у позоришту, могли бисмо увек изнова постављати исто питање: шта су у ствари „нове позоришне тенденције”, шта је заиста савремено, модерно, или није. Чини се да у тој „расправи” остаје увек довољно простора за разне предрасуде и „манипулације”, али тако некако је и у другим уметностима, не само у позоришту. Постоји рецимо она чувена анегдота која се приписује Бетовену. Када му је један од ученика донео неко своје дело, композитор је рекао да ту има много нових и добрих ствари, на шта га је ученик захваљујући му се, одмах прекинуо речима да је дивно тако нешто чути из уста једног генија! Велики композитор је на то рекао: „Дозволите да завршим… Дакле, има много нових и добрих ствари, али оно што је добро није и ново, а оно што је ново не значи и да је добро!” Гротовски би рекао: „Открића су иза нас и морамо путовати уназад да бисмо их досегли.” Дакле, верујем да су старо и ново у позоришту увек у некој живој симбиози: једно је уграђено у друго. На сличан начин као што су повезани прошлост и будућност. Ми не живимо само у садашњости, већ такође и у прошлости и будућности. Немогуће је у театру трчати трку са стварношћу, позориште није хиподром. Нови „феномени”, проблеми, рађају се свакога дана и застаревају брже него што мислимо, нарочито они наметљиви којих је препуна наша свакодневица, а људи и даље настављају да воле, да пате, буду срећни, несрећни, добри, зли... Наравно, свака генерација препознаје нешто специфично своје у односу на свет и време у којем живи, сходно томе и реагује, непрестано проналази неку нову форму за свој израз, тако да се позориште у том смислу непрестано мења, али мислим да постоје ствари које увек препознајемо као добро позориште. Ако има маште, храбрости, страсти, а пре свега истинитости, за мене је то онда право позориште и препознајемо га у сваком времену, без обзира на форму.

У Љубљани радите своју ауторску представу „Шумска стаза се рачвала на две, размишљајући о једној, изабрао сам другу”. Какво вам је искуство са чудесном глумицом Миленом Зупанчич?

Наслов представе је преузет из чувене песме Роберта Фроста „The Road Not Taken”, неколико стихова користимо у представи, они су на неки начин уграђени у њену основну идеју. У представи имам две чудесне глумице : Милену Зупанчич и Наташу Барбару Гранчар. Са Миленом сам пријатељ годинама, још од наше прве представе у СНГ-у у Љубљани. Још тада смо почели да се договарамо и размишљамо о новом пројекту, и ево тек сада нам се „посрећило”. Милена је једна од најзанимљивијих глумица које знам, њена енергија је запањујућа, подсећа ме на словеначку Мелину Меркури. И данас се јасно сећам тренутка када сам је први пут гледао на сцени, на Стеријином позорју, давне 1985. године у представи „Ана” Рудија Шелига, у режији Душана Јовановића. Био сам студент режије, апсолутно фасциниран представом, нарочито Миленом... У то време СМГ из Љубљане је био појам свега најбољег у театру. И онда живот некако удеси да нас двоје касније радимо заједно, дружимо се, постанемо пријатељи. Што се тиче саме представе, она је на неки начин посвећена мојој мајци. Написао сам текст у време короне. За последњих 30 година никада нисам провео толико времена у својој рођеној кући – са мајком. И тако је настао текст. То је пре свега прича о усамљености, тачније о сећањима и сновима. Они су изгледа једино што нам заиста припада. То је драма сећања, изгубљеног времена које се стално враћа и опседа нас, оно што пред нама оживљава у представи јесте прошлост. Текст је инспирисан у великој мери драмама Бекета. Хтели не хтели, на крају увек стигнемо до Бекета.

Позвани сте и да у Грчкој овога лета режирате Есхилове „Персијанце” у Елефсини, актуелној престоници културе. Какво читање Есхила ћете понудити Грцима?

„Персијанци” имају посебно место у грчкој историји, то је сигурно један од најигранијих комада сваке године у Грчкој. Истовремено то је једна од најважнијих прича грчке историје, битка код Саламине је, рекло би се, прекретница историје тога времена, Есхил је такође у њој учествовао. Оно што верујем да ће бити посебно занимљиво у нашој представи јесте да ће се играти управо тамо где се одиграла и чувена битка: једним делом на мору, а затим на самом острву Саламина. Преко пута острва, у брду, и данас је место са којег је Ксеркс, чувени персијски вођа, све време посматрао ту поморску битку, потпуно уверен у победу, јер су по броју бродова и људи били далеко надмоћнији од Грка. Међутим, очекивана победа претворила се у катастрофалан пораз. За само један дан Ксеркс је изгубио све оно што су генерације пре њега стварале, огромно Персијско царство више никада није било исто, моћ какву је до тада имало нестала је заувек. Мени се управо та визура губитника учинила посебно узбудљивом, тако да је представа заправо „унутрашње” путовања Ксеркса, тачније његове савести, управо тамо где би најмање желео да иде, на место злочина, на Саламину. На почетку представе публика улази на брод, и сви заједно крећемо према Саламини. На броду играмо првих неколико сцена, затим стижемо на острво и настављамо тамо да играмо „други део” представе. У међувремену један део играмо и у мору око нас, тако да је представа у ствари путовање на којем све време пратимо главног јунака.

 Предајете глуму-режију на Академији уметности у Новом Саду. Важите за строгог, али и омиљеног професора. Колико је тешко бити аутентичан, принципијелан, доследан, свој?

Хамлет би рекао: „Ја морам суров бити да бих добар био.” Бити аутентичан значи пре свега бити слободан. Својим студентима стално говорим да треба радити ствари у које ти верујеш, а не оно у шта би хтео да увериш друге, ствари које имају везе с тобом, твојим осећањем. Ако ти ништа не осећаш у комаду који режираш, како мислиш да пренесеш било какво осећање гледаоцу? Углавном покушавам да им говорим о стварима у које и сам верујем, оно што мислим да може да им буде од користи. Настојим да им пренесем оно што сам у међувремену научио, што ми је било значајно и помогло у раду. Верујем да им треба говорити из личног искуства, живим примерима, као што је то, рецимо, радио Питер Брук. Мени је то што он пише било увек инспиративно. Иначе, примећујем да с временом постајем све више осетљив према студентима, сигурно и због тога што су мање-више годишта моје деце. Али пре свега због тога што имам утисак да је толико тога око њих данас збуњујуће и ради против њиховог талента, година. Због многих ствари мени је често готово жао нових генерација, имам утисак да су увучени у свет који све ради против њих, мада наизглед уопште није тако, и у томе је читава перфидност садашњег времена.