Без Олге не би било ни Петровог легата

Један од наших најпознатијих сликара, страстан колориста, човек узбуркане емоције и господственог држања, умро је изненада, трагично, током једне рације која га је затекла на улици, у јануару 1942, на Савиндан, за време немачке окупације Београда у Другом светском рату. Петар Добровић, рођен 1890. у Печују, издахнуо је у лифту зграде у Улици краља Петра 36, где је и становао. И, имајући такав прекид живота у виду, највероватније је да његовог легата који се налази управо у овој згради не би ни било да није било његове супруге Олге, његове велике љубави и верне животне сапутнице. Оставши сама са сином Ђорђем, она се посветила брижљивом очувању његове колекције, сакупљању грађе, објављивању... Живела је скромно, није продавала слике (чак је неке претходно продате откупљивала) и несебично се посветила делу свога супруга.

Нова поставка у поменутом легату отворена је након обимног реновирања 2021, а историјат овог простора каже да је у њега публика први пут ушла још 1974. као у Галерију Петра Добровића, о којој се старао град Београд (којем је Олга поклонила велику колекцију слика и цртежа) прво посредством Музеја савремене уметности, а од 2017. за то је задужена Кућа легата. Данијела Бајић Обућина и Неда Радоичић, кустоскиње ове Галерије-легата и Куће легата, дају нам податке о томе шта се све у збирци налази од укупно 1.407 уметничких дела. Ту је 360 уља на платну – међу њима она капитална – 14 акварела, 19 пастела, 29 темпера и 955 цртежа, као и 30 уметничких радова других аутора (скулптура Ристе Стијовића, рељеф Томе Росандића, цртежи мађарског сликара Јаноша Кметија, 24 дела Ксеније Дивјак, која је била у вези са Ђорђем Добровићем и други артефакти).

– Легат је разноврстан, у њему је и вредна документација, породичне фотографије, каталози, часописи, књиге, исечци из новина... Лимитирани квадратуром простора, на актуелној поставци „Колористичке визије” посетиоци могу видети 27 слика и један део документације. Тренутно су ту дела која карактерише његов раскошан избор боја, с ведрим темама која припадају колористичком експресионизму. Пратећи промену места боравка уметника, изложба је конципирана у неколико сегмената, обухвата дела настала на приморју (Дубровник, Лопуд, Хвар), затим на Фрушкој гори, у Венецији и Холандији... – објашњава Данијела Бајић Обућина. 

Кустоскиње воле да кажу, и у томе нимало не претерујући, да централно место у уметниковом опусу заузима Олга, са којом се венчао 1925. Дела на којима је она има више од педесет (од чега 42 портрета у уљу у легату) – различитих израза њене лепоте, узвишености, некада благог, некада строгог одраза, али увек отменог држања, грациозног и сензуалног, а што је, према речима Данијеле Бајић Обућине, уметник повезао у деликатном приказу супруге на слици „Олга у плавом жакетићу” из 1932, која се може видите на поставци.

– Из Олгиних забелешки сазнајемо да је слика настала у врту њене породичне куће, која је припадала њеном угледном оцу адвокату Кости Хаџи. Петар њен лик уздиже из тог обичног поподнева истичући сву особеност Олгиног карактера. Поглед кроз полузатворене очи, директно усмерен на посматрача, одаје утисак достојанства и самосвести. На овој слици се једино пажљиво фокусира на њено лице и врат, цртајући их прецизно, кратким покретима, као да се помало прибојавао њеног коментара на крају и желећи да посматрачу не остави нимало недоумице у доживљају њенога карактера и лепоте. Олга је Петру била непресушна инспирација, траса свих његових дела, сензација у избору открића сврхе живота, духовности, профињености, узвишене и стварне женствености. Представљала је емоционални светионик, била је, како је то говорио, „Божји дар” који је продужавао високе домете његовог уметничког израза. Знала је бити његов водич кроз људске вредности, кроз обострано неговање заводљивости, безусловне љубави, кроз разумевање односа жене и мушкарца – прича нам наша саговорница.

Олгу се красили и посебни лични квалитети који су јој омогућили да мисију очувања заоставштине човека кога је волела обави на најдостојнији могући начин, максимално професионално. Наиме, Олга је била стручна управо у домену обраде документације будући да је, а како се то може прочитати у тексту некадашње кустоскиње овог легата Жане Гвозденовић, у каталогу за изложбу „Инспирација Олгом” из 2016, основала Библиотеку са архивом Југословенске кинотеке (једина такве врсте на Балкану), на чему је радила још од 1946. у Комитету за кинематографију, основаном од Владе ФНРЈ. Формално је постала библиотекар и библиограф 1949. и активно је радила до 1979. Усавршавала је библиотеку и старала се о њеној афирмацији ван земље, али је и преводила и помагала теоретичарима, критичарима, историчарима филма. Била је неоформални педагог генерацијама студената филма, консултант многим југословенским синеастима, као што су Влада Петрић, Владета Лукић, Бранко Вучићевић, Дуца Стојановић и многи други... Објавила је неколико књига у издању Галерије Матице српске о Петровом стваралаштву и документацији, била је активна приликом организације изложби његових дела, а у овој галерији се континуирано одвијају и концерти класичне музике по традицији коју је она успоставила.

– Поред вођења кроз изложбу, често се у простору одржавају концерти класичне, камерне музике, долазе нам ђаци и студенти да раде дипломске радове, припреме за пријемне на факултете, да бране тезе... До краја године планирамо да виртуелно проширимо поставку и да део колекције који тренутно није доступан публици постане видљив на савремен начин. Идуће године славимо 50 година постојања и планирамо нову поставку која ће указати на значај Добровића не само као сликара већ и као педагога (један од оснивача Ликовне академије у Београду) и ликовног критичара, а осврнућемо се и на његове ране политичке активности, све то у контексту епохе којој је припадао – најављује Данијела Бајић Обућина.

„Драга моја мала...”  

У Архиву САНУ похрањена је преписка коју су Петар и Олга размењивали и која у једном лирском, интимном маниру сведочи о блискости и емоцијама које су међу њима постојале још од самих почетака, а које су биле присутне до самог краја. Од 1993. у Академији се чува 175 писама и разгледница, почев од првог Петровог писма Олги из Дубровника 1920, па до последњег из Котора 1941. У једном допису, упућеног Олги из Фиренце 1921, остале су занавек записане нежне речи нашег великог сликара: „Драга моја мала, ту сам у Фиренци. Град је тужан са његовом мртвом лепотом. Само када се на Вас сећам, осећам да је живот лепши од уметности. Шаљем Вам Донателове веселе дечаке, да Ваше снове олепшају. Ту је пролеће. Сунце се мучи да оживи ову велику гробницу, са каквим успехом то од мене овиси, од његовог верног сина колико ћу енергије имати да запалим свету ватру живота и уметности.”