Bez Olge ne bi bilo ni Petrovog legata

Jedan od naših najpoznatijih slikara, strastan kolorista, čovek uzburkane emocije i gospodstvenog držanja, umro je iznenada, tragično, tokom jedne racije koja ga je zatekla na ulici, u januaru 1942, na Savindan, za vreme nemačke okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu. Petar Dobrović, rođen 1890. u Pečuju, izdahnuo je u liftu zgrade u Ulici kralja Petra 36, gde je i stanovao. I, imajući takav prekid života u vidu, najverovatnije je da njegovog legata koji se nalazi upravo u ovoj zgradi ne bi ni bilo da nije bilo njegove supruge Olge, njegove velike ljubavi i verne životne saputnice. Ostavši sama sa sinom Đorđem, ona se posvetila brižljivom očuvanju njegove kolekcije, sakupljanju građe, objavljivanju... Živela je skromno, nije prodavala slike (čak je neke prethodno prodate otkupljivala) i nesebično se posvetila delu svoga supruga.

Nova postavka u pomenutom legatu otvorena je nakon obimnog renoviranja 2021, a istorijat ovog prostora kaže da je u njega publika prvi put ušla još 1974. kao u Galeriju Petra Dobrovića, o kojoj se starao grad Beograd (kojem je Olga poklonila veliku kolekciju slika i crteža) prvo posredstvom Muzeja savremene umetnosti, a od 2017. za to je zadužena Kuća legata. Danijela Bajić Obućina i Neda Radoičić, kustoskinje ove Galerije-legata i Kuće legata, daju nam podatke o tome šta se sve u zbirci nalazi od ukupno 1.407 umetničkih dela. Tu je 360 ulja na platnu – među njima ona kapitalna – 14 akvarela, 19 pastela, 29 tempera i 955 crteža, kao i 30 umetničkih radova drugih autora (skulptura Riste Stijovića, reljef Tome Rosandića, crteži mađarskog slikara Janoša Kmetija, 24 dela Ksenije Divjak, koja je bila u vezi sa Đorđem Dobrovićem i drugi artefakti).

– Legat je raznovrstan, u njemu je i vredna dokumentacija, porodične fotografije, katalozi, časopisi, knjige, isečci iz novina... Limitirani kvadraturom prostora, na aktuelnoj postavci „Kolorističke vizije” posetioci mogu videti 27 slika i jedan deo dokumentacije. Trenutno su tu dela koja karakteriše njegov raskošan izbor boja, s vedrim temama koja pripadaju kolorističkom ekspresionizmu. Prateći promenu mesta boravka umetnika, izložba je koncipirana u nekoliko segmenata, obuhvata dela nastala na primorju (Dubrovnik, Lopud, Hvar), zatim na Fruškoj gori, u Veneciji i Holandiji... – objašnjava Danijela Bajić Obućina. 

Kustoskinje vole da kažu, i u tome nimalo ne preterujući, da centralno mesto u umetnikovom opusu zauzima Olga, sa kojom se venčao 1925. Dela na kojima je ona ima više od pedeset (od čega 42 portreta u ulju u legatu) – različitih izraza njene lepote, uzvišenosti, nekada blagog, nekada strogog odraza, ali uvek otmenog držanja, gracioznog i senzualnog, a što je, prema rečima Danijele Bajić Obućine, umetnik povezao u delikatnom prikazu supruge na slici „Olga u plavom žaketiću” iz 1932, koja se može vidite na postavci.

– Iz Olginih zabeleški saznajemo da je slika nastala u vrtu njene porodične kuće, koja je pripadala njenom uglednom ocu advokatu Kosti Hadži. Petar njen lik uzdiže iz tog običnog popodneva ističući svu osobenost Olginog karaktera. Pogled kroz poluzatvorene oči, direktno usmeren na posmatrača, odaje utisak dostojanstva i samosvesti. Na ovoj slici se jedino pažljivo fokusira na njeno lice i vrat, crtajući ih precizno, kratkim pokretima, kao da se pomalo pribojavao njenog komentara na kraju i želeći da posmatraču ne ostavi nimalo nedoumice u doživljaju njenoga karaktera i lepote. Olga je Petru bila nepresušna inspiracija, trasa svih njegovih dela, senzacija u izboru otkrića svrhe života, duhovnosti, profinjenosti, uzvišene i stvarne ženstvenosti. Predstavljala je emocionalni svetionik, bila je, kako je to govorio, „Božji dar” koji je produžavao visoke domete njegovog umetničkog izraza. Znala je biti njegov vodič kroz ljudske vrednosti, kroz obostrano negovanje zavodljivosti, bezuslovne ljubavi, kroz razumevanje odnosa žene i muškarca – priča nam naša sagovornica.

Olgu se krasili i posebni lični kvaliteti koji su joj omogućili da misiju očuvanja zaostavštine čoveka koga je volela obavi na najdostojniji mogući način, maksimalno profesionalno. Naime, Olga je bila stručna upravo u domenu obrade dokumentacije budući da je, a kako se to može pročitati u tekstu nekadašnje kustoskinje ovog legata Žane Gvozdenović, u katalogu za izložbu „Inspiracija Olgom” iz 2016, osnovala Biblioteku sa arhivom Jugoslovenske kinoteke (jedina takve vrste na Balkanu), na čemu je radila još od 1946. u Komitetu za kinematografiju, osnovanom od Vlade FNRJ. Formalno je postala bibliotekar i bibliograf 1949. i aktivno je radila do 1979. Usavršavala je biblioteku i starala se o njenoj afirmaciji van zemlje, ali je i prevodila i pomagala teoretičarima, kritičarima, istoričarima filma. Bila je neoformalni pedagog generacijama studenata filma, konsultant mnogim jugoslovenskim sineastima, kao što su Vlada Petrić, Vladeta Lukić, Branko Vučićević, Duca Stojanović i mnogi drugi... Objavila je nekoliko knjiga u izdanju Galerije Matice srpske o Petrovom stvaralaštvu i dokumentaciji, bila je aktivna prilikom organizacije izložbi njegovih dela, a u ovoj galeriji se kontinuirano odvijaju i koncerti klasične muzike po tradiciji koju je ona uspostavila.

– Pored vođenja kroz izložbu, često se u prostoru održavaju koncerti klasične, kamerne muzike, dolaze nam đaci i studenti da rade diplomske radove, pripreme za prijemne na fakultete, da brane teze... Do kraja godine planiramo da virtuelno proširimo postavku i da deo kolekcije koji trenutno nije dostupan publici postane vidljiv na savremen način. Iduće godine slavimo 50 godina postojanja i planiramo novu postavku koja će ukazati na značaj Dobrovića ne samo kao slikara već i kao pedagoga (jedan od osnivača Likovne akademije u Beogradu) i likovnog kritičara, a osvrnućemo se i na njegove rane političke aktivnosti, sve to u kontekstu epohe kojoj je pripadao – najavljuje Danijela Bajić Obućina.

„Draga moja mala...”  

U Arhivu SANU pohranjena je prepiska koju su Petar i Olga razmenjivali i koja u jednom lirskom, intimnom maniru svedoči o bliskosti i emocijama koje su među njima postojale još od samih početaka, a koje su bile prisutne do samog kraja. Od 1993. u Akademiji se čuva 175 pisama i razglednica, počev od prvog Petrovog pisma Olgi iz Dubrovnika 1920, pa do poslednjeg iz Kotora 1941. U jednom dopisu, upućenog Olgi iz Firence 1921, ostale su zanavek zapisane nežne reči našeg velikog slikara: „Draga moja mala, tu sam u Firenci. Grad je tužan sa njegovom mrtvom lepotom. Samo kada se na Vas sećam, osećam da je život lepši od umetnosti. Šaljem Vam Donatelove vesele dečake, da Vaše snove olepšaju. Tu je proleće. Sunce se muči da oživi ovu veliku grobnicu, sa kakvim uspehom to od mene ovisi, od njegovog vernog sina koliko ću energije imati da zapalim svetu vatru života i umetnosti.”