Тесла из Мрдуше Доње

У организацији Српског културног друштва Просвјета у Загребу је прошле недеље одржана трибина, тачније разговор на тему Србија у савременом свету. Пред тридесетак грађана међу којима је била и њена екселенција, амбасадорка Србије у Загребу Јелена Милић и још неколико угледних гостију из јавног и културног живота Загреба и Хрватске повезаних са тематиком националних мањина, задовољство да дају уводне речи имали су декан Факултета безбедности из Београда Владимир Цветковић и потписник ових редова.

Упркос старосној структури окупљених разговор је био веома живахан. Томе је у великој мери допринео и модератор разговора проф. др Синиша Таталовић који је трибину усмерио тако да је уместо екстензивних уводних елаборација које су скрупулозни саговорници припремили, предност дао конкретним питањима која је сам постављао подстичући публику да чини исто.

Чињеница да је трибина непланирано потрајала два сата, а да је само један времешни господин на моменте дремао сведочи да овај формат разговора упркос свим чудима технике која допуштају различите облике комуникације још није превазиђен, а о различитим компаративним предностима које поседује могао би се написати посебан текст.

Мада није уобичајено да учесници разговора пишу осврте на трибине на којима су учествовали, за овај преседан постоје бар два разлога. Први се тиче чињенице да као рефлексивна бића можемо себе да сагледавамо из позиције другог, односно да осим као учесници можемо да будемо и посматрачи одређених догађаја. Други и много важнији је да ниједна београдска редакција нема сталне дописнике у Загреба.

То је донекле разумљиво, с обзиром на то, како је и на трибини примећено, да Загреб и Хрватска немају за Београд и Србију онај политички значај који су имали током постојања две Југославије. Пут Србије ка Бриселу води преко Будимпеште. Уосталом, и све више других путева повезује југоисток Европе са њеним средиштем преко мађарске границе и престонице. Брза пруга се гради према Будимпешти, а не према Загребу. Мада је током прошле године процентуално значајно порасла, трговинска размена Србије и Хрватске не може се поредити са оном која се остварује са Мађарском – која је у самом врху спољнотрговинских партнера Србије.

Мада се Хрватска, судећи према изјавама водећих политичара, постављала као регионални арбитар у одређивању темпа евроинтеграција Србије, испоставило се да је такав став довео до тога да Србија током претходне деценије промени курс и постане скретничар који све више различитих економских и политичких токова усмерава ка Будимпешти уместо ка Загребу. Земље вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска) постају све значајнији актери не само у економском него и у политичком смислу, а ратом у Украјини имају и све већи безбедносни значај. Отуда не чуди да односи са Загребом за Београд нису од суштинског интереса и да би сада Загреб морао да учини веће напоре уколико би желео да поправи односе са Београдом и да тако остане активан играч на југоистоку Балканског полуострва којем и сам географски припада.

Упркос политичкој реалности, међутим, деценије живота у заједничкој држави, порекло великог броја Срба који данас живе у Србији, као и значајан број људи који се изјашњавају као Срби у Хрватској, односно Хрвати у Србији чини да односи између ове две земље заслужују да буду много интензивнији него што јесу и на шта их усмерава геополитичка реалност.

За многе ће изненађење представљати чињеница да у Хрватској и данас живи много више Срба него, на пример, на Косову и Метохији. Наравно, њихова позиција је на различите начине неупоредива, па се то одражава и на став службеног Београда. Ипак, чини се да би Београд са много више пажње могао да се односи према Србима у Хрватској.

Овде није само реч о финансијској помоћи која би морала да буде упоредива са оном коју од Загреба добијају припадници хрватске заједнице у Србији, већ пре свега о активнијем и другачијем односу према њима. Масован егзодус Срба, углавном са простора који се након распада Југославије називао РСК, условио је да се у Србији, а и међу самим Србима који су некада живели у Хрватској створи подела којом су они који су остали у Хрватској од својих сународника мање-више препуштени сами себи.

Преостали Срби у Хрватској чини се да више служе као монета за поткусуривање и илустрација за доказивање доминантних политичких наратива него као група којој вреди поклонити посебну пажњу.

Није новост да положај националних мањина у великој мери зависи од међусобног односа држава и да су оне прве на удару ако се односи између земаља погоршавају. Но, овде се поставља питање да ли и на који начин се положај српске националне мањине у Хрватској може побољшати када су односи између Србије и Хрватске онакви какви су сада.

Уз одређене проблеме који су углавном техничке природе (граница на Дунаву, питање несталих током рата – од којих огроман број чине хрватски држављани углавном српског порекла) најважнију тачку спорења између две државе, па слободно се може рећи и народа, чини однос према догађајима из прошлости. Тумачења тих догађаја су готово подједнако непроменљива као и сами догађаји. Но, за Србе у Хрватској изгледа да то није најважнији проблем.

Много већи проблем је тиха асимилација. Стигма којом су обележени Срби у Хрватској чини да многи од њих ради олакшања свог положаја, а посебно успона у друштвеној хијерархији прихватају социјалну мимикрију.

Уколико Хрватска жели да постане потпуно једнонационална држава, то је њен проблем и Србија је у том погледу не може спречити. Међутим, уколико Србија хоће да помогне Србима који у Хрватској желе да очувају свој културни идентитет то може учинити на два начина. Први је да већим дотацијама подржи културно и просветно стваралаштво преосталих Срба, а други да подржи пројекте у сфери високе културе и науке којима би углед српске културе био подигнут на заслужени ниво.

Модел и начин за подизање угледа српске заједнице у Хрватској – што је најбоља брана асимилацији – својим активностима поставио је садашњи патријарх српски и митрополит загребачко-љубљански Порфирије док је столовао у Загребу. Чешћа гостовања и представљања врхунских уметника из Србије у Хрватској која су од интереса не само за тамошње Србе већ и за културу заинтересоване Хрвате једини су пут за подизање угледа српске културе и укупног имиџа Србије и Срба, а тога не може бити без финансијске помоћи државе.

На крају крајева, уместо беспредметних спорења око Николе Тесле, његов као и ликови многих Срба пореклом из Хрватске – без којих хрватска култура не би била то што јесте – могли су и још би могли постати темељ на којем би се градило културно одржив опстанак Срба у Хрватској. Србија не може спречити да се на еврокованицама појави лик Николе Тесле нити може, на пример, спречити да се у Карловцу отвори њему посвећен едукациони центар крај гимназије коју похађао, али би за позицију и углед Срба у Хрватској много значило ако би се Београд према тим чињеницама односио на проактиван уместо игнорантски начин.

Професор на Филозофском факултету у Београду