Критика је „Ахилова пета” наше културе

Естрада влада, култура страда – тако Ратко Божовић, наш познати социолог културе, универзитетски професор и књижевник, дефинише културни живот у Србији. А пошто утемељење културе види као предуслов за модернизацијске процесе и за суштинске промене, сматра да је неопходно да се култури већ сада обезбеди много бољи статус и поузданије место у целини друштвеног живота.

У разговору за „Политику” професор Божовић, иначе аутор бројних књига (најсвежија је „Геометрија мишљења”) каже да су јавна дебата и критичка јавност у нас доживели потпуни дебакл и да заступање идеје у коју се не верује доприноси маргинализацији критичког става. Према његовим речима, кад се раздвоји јавно мњење од критичког мишљења створена је могућност за бахатост власти, али и за губитништво политичке мудрости. А још кад изостану критички дух и слободна јавност, то је довољно за изостанак друштвеног здравља заједнице, додаје.

Критика је, дакле, по вашем мишљењу, кључна карика која недостаје да би култура била та која влада?

Критика је „Ахилова пета” наше културе. Да је она активнија и присутнија јасније би били означени друштвени процеси који деградирају вредности. Наш проблем је у томе што су свеприсутне забава и естрада, док је култура од вредности гурнута у запећак. Не само да се не потпомаже него се оставља да преживљава захваљујући ентузијазму самих стваралаца у култури.

С друге стране, логиком потрошачког друштва, естрадне персоне троше се као свака роба на тржишту, на тржишту таштине. У питању су „целетоиди”, како их је назвао социолог Крис Роџек. Није случајно речено да су то „инстант” звезде и таблоидне персоне. А у лакоћи површног и вулгарног представљања, таштина им је моћнија од стида, стила и образовања. Да није у питању масовна медијска појава, која рачуна са милионским аудиторијумом и да у њој нису пострадали критеријуми о вредностима, не би јој требало придавати значај. Зато се и мора сматрати културолошки релевантном чињеницом. Сада је то у нас игранка без престанка у којој доминира просташтво, насиље, промискуитет и порнографија ријалити програма. По својој беспризорности, то је заиста јавна кућа, без зидова. А онима који су навучени на овакву комуникацију, тешко може помоћи даљински управљач.

Кажете да место књиге у медијима најбоље показује колико је естрада све подредила својој халабуци.

Ако то место и постоји, на самој је маргини. Што је најгоре, естрадни медији, без одговорности, умеју литерарни шкарт толико да популаришу да он постане и бестселер. Некритичко хваљење и осредњих књижевних остварења показује да је књижевни врт зарастао у коров и да се у њему тешко одржавају услови за критичко вредновање. То изгледа ником не смета – ни тромој критици, ни књижевној јавности. Критичарима је често испод части да се баве ауторима који су залутали у књижевну републику. Не смета им што им медији приређују неодмерену хвалу. Тако се и медијски наговор с лакоћом претвара у превару.

Комерцијализација уметничких вредности у ери неолибералног тржишта деградирала је уметничко дело на робу и успоставила рекламног агента као арбитра. То је тако кад естетска култура, лишена стваралачке аутономије, егзистира као нуспродукт меркантилизма и прекомерно дозиране обмане. Критику је у нашој средини одавно заменила реклама и њени агресивни наговори. У друштву, у коме владају популизам, сиромаштво и естрада, велике су могућности да постану прихватљиве тривијалне творевине! То се и догодило.

У књизи „Геометрија мишљења” говорите о дијалогу којег овде нема, јер смо, како кажете, из непосредне прошлости наследили „фигуру непријатеља и говор мржње”.

Нема ништа од дијалога у нашем друштву у коме се неистомишљеници доживљавају као сагрешитељи и непријатељи које треба ућуткати и провући кроз блато услужних медија. Уместо дијалога, из страначких бусија, „пуца” се у стилу – ко ће кога мрзилачким афектима више унизити и бацити у блато! Кад не постоји аргументација пљуште етикете и дисквалификације. Постоје прави специјалци за етикетирање и дисквалификацију и у овдашњем парламенту и у културној и политичкој јавности.

Сматрате да дијалог не иде уз лаж, окрутност и оговарање, али ни уз ласкање. Ко може да води прави дијалог?

Прави дијалог може водити аутентична личност, слободан и моралан човек. Дијалогом се највише чини кад постаје вид раскринкавања властитих и туђих заблуда, кад разобличава једноумне фасцинације, кад преображава мишљење које се не темељи на знању и аргументима. Нема ништа од његове драматичности ако га не води умна страст и жеља за узајамношћу. Остварен различитим средствима, дијалог у нас најчешће је остајао беспомоћан јер у ствари и није имао друге амбиције сем да буде паралелни монолог. Њему је преостало да монологизира. Дијалог не може успешно водити онај ко своје концепције сматра једино вредним и непогрешивим.

Написали сте више књига о нашим афористичарима и сатиричарима, јер, како кажете, „никако да умакнемо ни Стерији, ни Домановићу, ни Нушићу”. Мада афоризам код нас није на великој цени код дела књижевне критике, ви му дајете значај „антидогматске критичке хигијене”?

Наши афористичари настављају змајевско-домановићевску традицију. Они су и наследници знаменитог Станислава Јежи Леца. Захваљујући Нушићу и Стерији дознајемо колико су малограђани и родољупци наши појмови дугог трајања, наше константе. Београдски афористичарски круг је показао колико је у њих надмоћна иронија, духовитост, досетка и смехотворство. Бунтовни афористичари пркосили су власти која је поништила и слободу и истину и закон. Заиста су бушили балон мртве јавности затвореног и застарелог друштва. Писали су баш онако како су доживљавали свет својих опсесија у друштву пропадања. Чинили су то без длаке на језику.