Kritika je „Ahilova peta” naše kulture

Estrada vlada, kultura strada – tako Ratko Božović, naš poznati sociolog kulture, univerzitetski profesor i književnik, definiše kulturni život u Srbiji. A pošto utemeljenje kulture vidi kao preduslov za modernizacijske procese i za suštinske promene, smatra da je neophodno da se kulturi već sada obezbedi mnogo bolji status i pouzdanije mesto u celini društvenog života.

U razgovoru za „Politiku” profesor Božović, inače autor brojnih knjiga (najsvežija je „Geometrija mišljenja”) kaže da su javna debata i kritička javnost u nas doživeli potpuni debakl i da zastupanje ideje u koju se ne veruje doprinosi marginalizaciji kritičkog stava. Prema njegovim rečima, kad se razdvoji javno mnjenje od kritičkog mišljenja stvorena je mogućnost za bahatost vlasti, ali i za gubitništvo političke mudrosti. A još kad izostanu kritički duh i slobodna javnost, to je dovoljno za izostanak društvenog zdravlja zajednice, dodaje.

Kritika je, dakle, po vašem mišljenju, ključna karika koja nedostaje da bi kultura bila ta koja vlada?

Kritika je „Ahilova peta” naše kulture. Da je ona aktivnija i prisutnija jasnije bi bili označeni društveni procesi koji degradiraju vrednosti. Naš problem je u tome što su sveprisutne zabava i estrada, dok je kultura od vrednosti gurnuta u zapećak. Ne samo da se ne potpomaže nego se ostavlja da preživljava zahvaljujući entuzijazmu samih stvaralaca u kulturi.

S druge strane, logikom potrošačkog društva, estradne persone troše se kao svaka roba na tržištu, na tržištu taštine. U pitanju su „celetoidi”, kako ih je nazvao sociolog Kris Rodžek. Nije slučajno rečeno da su to „instant” zvezde i tabloidne persone. A u lakoći površnog i vulgarnog predstavljanja, taština im je moćnija od stida, stila i obrazovanja. Da nije u pitanju masovna medijska pojava, koja računa sa milionskim auditorijumom i da u njoj nisu postradali kriterijumi o vrednostima, ne bi joj trebalo pridavati značaj. Zato se i mora smatrati kulturološki relevantnom činjenicom. Sada je to u nas igranka bez prestanka u kojoj dominira prostaštvo, nasilje, promiskuitet i pornografija rijaliti programa. Po svojoj besprizornosti, to je zaista javna kuća, bez zidova. A onima koji su navučeni na ovakvu komunikaciju, teško može pomoći daljinski upravljač.

Kažete da mesto knjige u medijima najbolje pokazuje koliko je estrada sve podredila svojoj halabuci.

Ako to mesto i postoji, na samoj je margini. Što je najgore, estradni mediji, bez odgovornosti, umeju literarni škart toliko da popularišu da on postane i bestseler. Nekritičko hvaljenje i osrednjih književnih ostvarenja pokazuje da je književni vrt zarastao u korov i da se u njemu teško održavaju uslovi za kritičko vrednovanje. To izgleda nikom ne smeta – ni tromoj kritici, ni književnoj javnosti. Kritičarima je često ispod časti da se bave autorima koji su zalutali u književnu republiku. Ne smeta im što im mediji priređuju neodmerenu hvalu. Tako se i medijski nagovor s lakoćom pretvara u prevaru.

Komercijalizacija umetničkih vrednosti u eri neoliberalnog tržišta degradirala je umetničko delo na robu i uspostavila reklamnog agenta kao arbitra. To je tako kad estetska kultura, lišena stvaralačke autonomije, egzistira kao nusprodukt merkantilizma i prekomerno dozirane obmane. Kritiku je u našoj sredini odavno zamenila reklama i njeni agresivni nagovori. U društvu, u kome vladaju populizam, siromaštvo i estrada, velike su mogućnosti da postanu prihvatljive trivijalne tvorevine! To se i dogodilo.

U knjizi „Geometrija mišljenja” govorite o dijalogu kojeg ovde nema, jer smo, kako kažete, iz neposredne prošlosti nasledili „figuru neprijatelja i govor mržnje”.

Nema ništa od dijaloga u našem društvu u kome se neistomišljenici doživljavaju kao sagrešitelji i neprijatelji koje treba ućutkati i provući kroz blato uslužnih medija. Umesto dijaloga, iz stranačkih busija, „puca” se u stilu – ko će koga mrzilačkim afektima više uniziti i baciti u blato! Kad ne postoji argumentacija pljušte etikete i diskvalifikacije. Postoje pravi specijalci za etiketiranje i diskvalifikaciju i u ovdašnjem parlamentu i u kulturnoj i političkoj javnosti.

Smatrate da dijalog ne ide uz laž, okrutnost i ogovaranje, ali ni uz laskanje. Ko može da vodi pravi dijalog?

Pravi dijalog može voditi autentična ličnost, slobodan i moralan čovek. Dijalogom se najviše čini kad postaje vid raskrinkavanja vlastitih i tuđih zabluda, kad razobličava jednoumne fascinacije, kad preobražava mišljenje koje se ne temelji na znanju i argumentima. Nema ništa od njegove dramatičnosti ako ga ne vodi umna strast i želja za uzajamnošću. Ostvaren različitim sredstvima, dijalog u nas najčešće je ostajao bespomoćan jer u stvari i nije imao druge ambicije sem da bude paralelni monolog. Njemu je preostalo da monologizira. Dijalog ne može uspešno voditi onaj ko svoje koncepcije smatra jedino vrednim i nepogrešivim.

Napisali ste više knjiga o našim aforističarima i satiričarima, jer, kako kažete, „nikako da umaknemo ni Steriji, ni Domanoviću, ni Nušiću”. Mada aforizam kod nas nije na velikoj ceni kod dela književne kritike, vi mu dajete značaj „antidogmatske kritičke higijene”?

Naši aforističari nastavljaju zmajevsko-domanovićevsku tradiciju. Oni su i naslednici znamenitog Stanislava Ježi Leca. Zahvaljujući Nušiću i Steriji doznajemo koliko su malograđani i rodoljupci naši pojmovi dugog trajanja, naše konstante. Beogradski aforističarski krug je pokazao koliko je u njih nadmoćna ironija, duhovitost, dosetka i smehotvorstvo. Buntovni aforističari prkosili su vlasti koja je poništila i slobodu i istinu i zakon. Zaista su bušili balon mrtve javnosti zatvorenog i zastarelog društva. Pisali su baš onako kako su doživljavali svet svojih opsesija u društvu propadanja. Činili su to bez dlake na jeziku.