Повратак конопље

Војвођанско поднебље је некада било надалеко чувено по узгајању конопље. Кучина је као сировина била богомдана за ткаље и плетиље чији су одевни и други предмети стизали и до европских дворова.

Временом се много тога променило. Површине под конопљом сведене су на минимум и све их је мање, кудељаре су више музејски експонати него употребне справе. Још пре неколико година, схвативши првенствено еколошку, али и друге предности узгајања конопље, посебно као извозног артикла, надлежни у војвођанској власти покренули су иницијативу за обнављање традиције узгајања конопље. Међутим, та иницијатива, по свему судећи, није се још „примила” у војвођанској равници.

Да ли је баш тако?

Не знам да ли је велика породица Ђуре К., 55-годишњег домаћина из фрушкогорског насеља Луг, општина Беочин, уопште чула за ту иницијативу покрајинских званичника. Или је можда чула, али је одабрала погрешно семе конопље.

Тек, пре неки дан новосадска полиција је Ђуру К. и његових пет синова ухапсила уз озбиљну сумњу да су починили кривично дело производња, држање и стављање у промет опојне дроге.

„Ма, људи, каква дрога, какви бакрачи, па ово је конопља, знате, ми сељаци свашта сејемо да би преживели”, правдао се Ђура.

„Јесте, конопља, господине Ђуро, али индијска, а због ње се одговара као за кривично дело”, упозоравао га је полицијски инспектор.

У надлежном одсеку Полицијске управе у Новом Саду, сузбијајући промет наркотика до сада су се, како кажу, свачега нагледали, али да једна цела породица приходује од марихуане, такав пример још нису имали.

На њиви чији је власник глава породице К. пронађена је 41 стабљика индијске конопље укупне тежине 42 килограма, а претресом просторија у кући ове породице пронађена је и извесна количина „финализоване” робе, а потом и још неколико стабљика индијске конопље.

Да ли је то све? На ово питање у полицији и даље не могу да дају одговор, јер је истрага још у току и није искључено да ће плен бити још већи, нити да ће терањем лисице истерати вука, пошто још није познато где је „еколошка” роба са Фрушке горе завршавала у наркоподземљу. А и највећа војвођанска планина понекад уме да изненади свакојаким невеселим тајнама, па досије стоји отворен.

Зато су међу сремачким шеретима већ почеле да колају приче о „добро сакривеним узгајалиштима конопље од Индије”, уз „препоруку” да би се овај случај могао искористити и у туристичке сврхе чији би циљ могла бити потрага за евентуалним новим засадима марихуане („ако полиција распише потерницу, уз награду”).

Али, није ово први пут у околини Новог Сада да узгајање индијске конопље, уз разумљиво различито реаговање у јавности, отвори дилеме и у полицији и правосуђу.

Још се препричава случај мештанина Чуруга који је годинама узгајао по неколико стабљика индијске конопље да би му супруга од сушене биљке кувала чај који му је, како је објаснио на суђењу у овдашњој палати правде, једини помагао да се реши несносних болова због чира на желуцу. Судија му је поверовао и осудио га на условну казну, уз још један услов: да убудуће лек за чир потражи у апотеци.

Можда ће и фрушкогорски наркобизнис за неке бити поучан.