Србија стари и самује

Из Апатина је стигла шокантна, али све мање необична вест да је после више од месец дана од смрти, у својој кући, пронађен леш човека који је живео сам и чије одсуство околина није примећивала, све док га се није сетио један рођак.

Таквих и сличних вести у последње време је, нажалост, све више, посебно из већих градова. У Крагујевцу се, подсетимо, недавно, гладан и жедан, седмицама у свом стану од живота растајао старији човек, који је, такође, живео сам, да би, када су суседи почели да слуте зло, био пронађен у бесвесном стању и после неколико дана, ипак, скончао у тамошњој болници. У Новом Саду се још препричава случај старице до чијег су скелета полицајци једва дошли од нагомиланог смећа у стану да би тек форензичари на основу посмртних остатака утврдили да је на ,,онај свет” отишла пре око две године...

Број оних старица и стараца у Србији који би се могли ,,пронаћи” у називу једног музичког хита ,,Добро јутро никоме”, према званичним подацима, све је већи. Србија стари и самује. Усамљеност, додуше, није одлика само најстаријих људи, али терет година њих, очито, најлакше слама, а да им се пред судњи час нико не нађе да пружи ни чашу воде, а камоли медицинску и другу помоћ.

Иако је на нивоу Републике пре око две и по године донета Национална стратегија за помоћ старим особама, која би требало да се примени на више од 1,7 милиона старих људи, њихов положај се тиме није побољшао. Осим што су у тешком материјалном стању, званична истраживања показују да већина њих егзистира усамљеничким животом, заборављени и од потомака и од друштва.

Додуше, актуелни министар рада и социјалне политике недавно је најавио да ће при овом државном ресору бити основано посебно одељење за помоћ старим особама, а да ће у 20 градова Србије према посебном пројекту бити изграђени такозвани старачки домови. Није, међутим, јасно ко ће старинама плаћати нимало јефтин боравак у тим домовима (ако се планови и остваре), када држава било кроз мизерне пензије или социјалну помоћ не успева скоро половини њих да обезбеди средства бар за хлеб и млеко. А и то је тек кап у мору за тешко бреме усамљеништва.

Народна канцеларија председника Републике покренула је, као једно од могућих доприноса бризи за старе и усамљене, акцију за спајање старачких и избегличких породица у Србији, али је свега осам одсто чланова старачких домаћинстава прихватило ту идеју.

Истраживања статистичара су показала де ће до 2050. године више од четвртине становништва у Србији имати изнад 65 година, што подразумева и истовремено повећање броја усамљених и то у још већем проценту. Да ли ће држава дозволити да алтернатива суочавању с тим предвиђањима и даље буду све учесталије суицидне одлуке усамљених старина и исходишта попут Бранковог или Варадинског моста и таласа Саве и Дунава, на пример, или омче у некој сеоској шупи?