Пакао у ћелији

Добро сам запамтио лекцију своје некадашње професорке о важности породице као „основне ћелије нашег друштва” и да због тога добро размислимо пре него што једног дана станемо на „луди камен”. Јер, у породици, мајчински је професорка упозоравала своје ђаке, мора да влада љубав, мир и хармонија.

Сетих се ње поводом одлуке Скупштине Војводине којом је пре неки дан усвојена „Стратегија за заштиту од насиља у породици и других облика родно заснованог насиља у АПВ”. Иако је званични назив документа за неке можда уопштен и недовољно јасан, нема сумње да ће разумети о чему се ради.

Велики део стручног потенцијала и административног апарата покрајинских органа ангажован је да би се надлежни на друштвено организован начин много више него до сада позабавили свакодневно актуелним проблемом насиља у породици.

Овај термин се, на жалост, за сада најчешће користи у полицијским саопштењима којима се јавност упознаје о покретању кривичних поступака против насилника, али често се на томе и завршава (као да се то дешава негде другде). Чак се, ради „заштите интегритета осумњиченог” углавном наводе само њихови иницијали.

Превентива је, осим часних изузетака, права реткост. О животним драмама између четири зида ретко се отворено говори. Још је брука и срамота да се жена пожали комшијама да је муж туче и истерује из куће, деца не смеју да „зину” другарима како их родитељи кажњавају или су жртве нетрпељивости између оца и мајке, јер их чека још тежа казна. То посебно важи за сексуално злостављање најмлађих, на шта се јавност згражава тек када то обелодане медији,

У Новом Саду се памти случај несрећне жене коју је (а уз њу и сопствену децу) муж малтретирао, најчешће пијан, скоро две деценије, али јој је прекипело тек једне ноћи када их је после кафанске теревенке пробудио и постројио „по војнички”, а по руци једног детета почео да гаси цигарету. Дохватила је пиштољ и убила га. Хиљаде Новосађанки и Новосађана је потписало петицију да се ослободи кривице или да јој се изрекне минимална казна. Многи од њих су, међутим, дуго знали за пакао у тој „ћелији друштва”, али је свако гледао своја посла.

Статистика бележи да се у Војводини број регистрованих насиља у породици драматично увећава, а последњих година и удвостручава. Како истичу у ресорном секретаријату Извршног већа, томе кумује и несхватљива толеранција у друштву према овој појави.

Последња анализирана годишња статистика указује да је полиција у покрајини примила 4.284 захтева за интервенцију, али само у 27 одсто случајева поднела прекршајну пријаву, а тек у 10 одсто кривичну пријаву. У прекршајним предметима 95 одсто силеџија добило је новчану казну, док су кривични поступци чак у 55 одсто случајева резултирали условним казнама.

Моја професорка није у прилици да се упозна са овим обесхрабрујућим подацима. Неколико година после пензионисања убио је супруг, после једне безначајне свађе.