Људи више воле измишљене приче

Смрт тек рођеног детета због немара и нестручности лекара описала је француска књижевница Камиј Лоранс у роману „Филип” и управо је тај роман прекретница у њеном књижевном стваралаштву, јер се после њега окренула аутобиографији и аутофикцији. „Филип” је наиме написан по истинитом догађају из живота саме ауторке, која је ових дана била гост Београда и у својству чланице Академије Гонкур присуствовала завршном већању наших студената који су гласали за Гонкурову награду судената Србије.

Њено књижевно вече прексиноћ у Француском институту било је, као што је речено, „вече емпатије” на коме су представљена њена два романа: поменути „Филип”, код нас објављен у априлу прошле године у издању куће „Ваганар” у преводу Николе Бјелића, и „Женско” објављен у априлу ове године у издању „Академске књиге” у преводу Светлане Стојановић. Код нас је иначе објављено њених пет књига (осим две поменуте раније су објављени романи „У том загрљају”, „Ни ти ни ја” и „Могла бих то бити ја”) од укупно петнаестак.

Осим романа, Камиј Лоранс, чије право име је Лоранс Риел, пише есеје, приповетке, књижевне критике, добитница је угледних књижевних награда, предавала је књижевност у Француској и у Мароку. Она која је говорила да никад не би писала у првом лицу, после смрти новорођеног детета, променила је став.

– „Филип” је написан из бројних разлога. Ја сам то писала још док сам била у болници, на неким папирићима, исписивала сам речи које су ми биле подршка. У том моменту нисам ни размишљала о књизи, само сам знала да је тада писање за мене постало највећа подршка, начин да преживим. Мој издавач ми је, међутим, рекао да би то можда могло да помогне другима. Често се каже да је аутофикција окретање себи, да подразумева егоцентризам, а ја сам схватила да је управо супротно, да говори о односу са другима. Чим почнемо да пишемо о себи, обраћамо се другима, то значи да мислимо на њих – каже Камиј Лоранс.

Мада су њене књиге преведене на тридесет језика, роман „Филип” (објављен иначе у Француској први пут 1995. године), представља изузетак који је доживео само један превод на неки страни језик, и то на српски. Ауторка је дала занимљиво објашњење зашто је тако, испричавши да је заправо постојало интересовање да буде преведена на немачки, али када су из тамошње издавачке куће чули да је реч о истинитом догађају а не фикцији, одустали су.

– Људи воле измишљене приче. Истините их плаше. Оно што је измишљено лакше се прихвати, јер је измишљено, али смрт бебе у стварном животу, то је превише тужно – каже она.

Кад је реч о роману „Женско” који говори о три генерације жена, а на који ју је инспирисао покрет „MeТoo”, Камиј Лоранс је испричала да је и сама била изненађена интересовањем које је та књига изазвала и успехом који је постигла. Није мислила да би младе жене које данас пропагирају „толеранцију нула” кад је реч о мушком понашању, биле толико заинтересоване за животе ранијих генерација жена.

– Раније је искуство свих жена било да, на пример, касно ноћу не смеју саме да се враћају кући, просто зато што су жене, да их неко не би напао. То је толико било уобичајено да се о томе није ни разговарало, подразумевало се. „MeТoo” покрет је донео то да су жене спремне да кажу све и да оптуже за све. За раније генерације није важила „толеранција нула” па понекад можемо да помислимо да оне и претерују. Моја кћерка која има 27 година је једном дошла безвољна кући а кад сам је питала шта се десило одговорила је да јој је један дечко рекао добар дан иако га она не познаје. Како се усуђује да јој се обраћа кад се не познају?

Камиј Лоранс сматра да је добро што има све више жена које пишу, али да је и даље веома тешко бити признат у свету као књижевница. У Француској још постоји предрасуда да жене пишу за жене, каже она и додаје да се тешко излази из тог клишеа.

– Пре шездесетак година жене су се афирмисале у односу на мушкарце. Сада се доста тога променило и најважнија је слобода. Треба доћи до унутрашње слободе и бити оно што желиш да будеш а не оно што се од тебе очекује – каже књижевница и подвлачи да је у свему томе веома важно не изгубити емпатију.

Разлике у половима су лепе, као и разлике у језику, култури, оне доносе занимљивост животу, то је неки облик љубави у ширем смислу, сматра Камиј Лоранс, која веома држи до језика, речи, прецизности мишљења.

– Кад је реч о родно осетљивом језику, то је почело и у Француској, воде се велике дебате, запослени су људи да то прате. Међутим не води се рачуна само о родној осетљивости већ уопште о сензитивности језика. Не треба нико никога да вређа било да се говори о женама, мушкарцима, смрти, болести, годинама, старости. Мора се водити рачуна о томе да нико не буде повређен – напомиње Камиј Лоранс.