Ljudi više vole izmišljene priče

Smrt tek rođenog deteta zbog nemara i nestručnosti lekara opisala je francuska književnica Kamij Lorans u romanu „Filip” i upravo je taj roman prekretnica u njenom književnom stvaralaštvu, jer se posle njega okrenula autobiografiji i autofikciji. „Filip” je naime napisan po istinitom događaju iz života same autorke, koja je ovih dana bila gost Beograda i u svojstvu članice Akademije Gonkur prisustvovala završnom većanju naših studenata koji su glasali za Gonkurovu nagradu sudenata Srbije.

Njeno književno veče preksinoć u Francuskom institutu bilo je, kao što je rečeno, „veče empatije” na kome su predstavljena njena dva romana: pomenuti „Filip”, kod nas objavljen u aprilu prošle godine u izdanju kuće „Vaganar” u prevodu Nikole Bjelića, i „Žensko” objavljen u aprilu ove godine u izdanju „Akademske knjige” u prevodu Svetlane Stojanović. Kod nas je inače objavljeno njenih pet knjiga (osim dve pomenute ranije su objavljeni romani „U tom zagrljaju”, „Ni ti ni ja” i „Mogla bih to biti ja”) od ukupno petnaestak.

Osim romana, Kamij Lorans, čije pravo ime je Lorans Riel, piše eseje, pripovetke, književne kritike, dobitnica je uglednih književnih nagrada, predavala je književnost u Francuskoj i u Maroku. Ona koja je govorila da nikad ne bi pisala u prvom licu, posle smrti novorođenog deteta, promenila je stav.

– „Filip” je napisan iz brojnih razloga. Ja sam to pisala još dok sam bila u bolnici, na nekim papirićima, ispisivala sam reči koje su mi bile podrška. U tom momentu nisam ni razmišljala o knjizi, samo sam znala da je tada pisanje za mene postalo najveća podrška, način da preživim. Moj izdavač mi je, međutim, rekao da bi to možda moglo da pomogne drugima. Često se kaže da je autofikcija okretanje sebi, da podrazumeva egocentrizam, a ja sam shvatila da je upravo suprotno, da govori o odnosu sa drugima. Čim počnemo da pišemo o sebi, obraćamo se drugima, to znači da mislimo na njih – kaže Kamij Lorans.

Mada su njene knjige prevedene na trideset jezika, roman „Filip” (objavljen inače u Francuskoj prvi put 1995. godine), predstavlja izuzetak koji je doživeo samo jedan prevod na neki strani jezik, i to na srpski. Autorka je dala zanimljivo objašnjenje zašto je tako, ispričavši da je zapravo postojalo interesovanje da bude prevedena na nemački, ali kada su iz tamošnje izdavačke kuće čuli da je reč o istinitom događaju a ne fikciji, odustali su.

– Ljudi vole izmišljene priče. Istinite ih plaše. Ono što je izmišljeno lakše se prihvati, jer je izmišljeno, ali smrt bebe u stvarnom životu, to je previše tužno – kaže ona.

Kad je reč o romanu „Žensko” koji govori o tri generacije žena, a na koji ju je inspirisao pokret „MeToo”, Kamij Lorans je ispričala da je i sama bila iznenađena interesovanjem koje je ta knjiga izazvala i uspehom koji je postigla. Nije mislila da bi mlade žene koje danas propagiraju „toleranciju nula” kad je reč o muškom ponašanju, bile toliko zainteresovane za živote ranijih generacija žena.

– Ranije je iskustvo svih žena bilo da, na primer, kasno noću ne smeju same da se vraćaju kući, prosto zato što su žene, da ih neko ne bi napao. To je toliko bilo uobičajeno da se o tome nije ni razgovaralo, podrazumevalo se. „MeToo” pokret je doneo to da su žene spremne da kažu sve i da optuže za sve. Za ranije generacije nije važila „tolerancija nula” pa ponekad možemo da pomislimo da one i preteruju. Moja kćerka koja ima 27 godina je jednom došla bezvoljna kući a kad sam je pitala šta se desilo odgovorila je da joj je jedan dečko rekao dobar dan iako ga ona ne poznaje. Kako se usuđuje da joj se obraća kad se ne poznaju?

Kamij Lorans smatra da je dobro što ima sve više žena koje pišu, ali da je i dalje veoma teško biti priznat u svetu kao književnica. U Francuskoj još postoji predrasuda da žene pišu za žene, kaže ona i dodaje da se teško izlazi iz tog klišea.

– Pre šezdesetak godina žene su se afirmisale u odnosu na muškarce. Sada se dosta toga promenilo i najvažnija je sloboda. Treba doći do unutrašnje slobode i biti ono što želiš da budeš a ne ono što se od tebe očekuje – kaže književnica i podvlači da je u svemu tome veoma važno ne izgubiti empatiju.

Razlike u polovima su lepe, kao i razlike u jeziku, kulturi, one donose zanimljivost životu, to je neki oblik ljubavi u širem smislu, smatra Kamij Lorans, koja veoma drži do jezika, reči, preciznosti mišljenja.

– Kad je reč o rodno osetljivom jeziku, to je počelo i u Francuskoj, vode se velike debate, zaposleni su ljudi da to prate. Međutim ne vodi se računa samo o rodnoj osetljivosti već uopšte o senzitivnosti jezika. Ne treba niko nikoga da vređa bilo da se govori o ženama, muškarcima, smrti, bolesti, godinama, starosti. Mora se voditi računa o tome da niko ne bude povređen – napominje Kamij Lorans.