Филм за гласно певање

Да нема у себи тог ничим изазваног а толико праштавог оптимизма и корисно терапеутско дејство по депресивне гледаоце, да није симпатично гледати Мерил Стрип, Џули Волтерс, Пита Броснана, Колина Фирта и Стелана Скарскарда како, већ времешни, играју, скачу и певају из свег гласа евергрин песме шведске групе ABBA, нови планетарни филмски хит „Мама мија” Филиде Лојд мирне душе бих могла да оценим са једном звездицом, од могућих пет.

Зашто, зар је толико лош? Искрено, јесте. Осим визуелно-звучних сензација које нуди модерна филмска технологија и мудро одабраног каста, нема у њему ничег за шта би се иоле критичнији гледалац могао ухватити. Нема у њему ни сувисле приче, ни сувисле режије, чак су и глумци неусклађени, Ипак, овај филм, настао по оригиналном мјузиклу са лондонског Вест Енда, а касније и Бродвеја, истог британског ауторског тандема – продуценткиње Џуди Крејмер, редитељке Филиде Лојд и драматурга Кетрин Џонсон, постигао је и још постиже вратоломан успех у биоскопима широм света.

Разлог оваквог успеха лежи у томе што је филм у потпуности задржао кичасти дух изворног мјузикла, што су локације у Грчкој (радња филма дешава се на једном грчком острву) нестварно лепе, што су песме групе ABBA чак добиле на свежини тиме што их изводе глумци нешколованог гласа, али пре свега што је филм у целини импресивно дизајниран па директор фотографије Харис Замбарлукос и сценографкиња Марија Ђурковић („Били Елиот”), заслужују брдо комплимената.
Није баш сасвим јасно због чега је реализација филмског, била поверена ауторкама истоименог позоришног мјузикла, и зачуђујуће је колико су ове Британке (Лојдова и Крејмерова) филмску адаптацију претвориле у ултраконфекцију какву би могао да смисли и било који холивудски професионалац, с тим што би тај сигурно порадио на побољшању кореографије и смишљању бар једне сцене за памћење. Но сад, шта је ту је, филм чак и овако фаличан већ је зарадио више од петсто милиона долара на радост ауторки, америчког „Универзала” који је једини имао поверења да у њих уложи новац, а задовољни су и некадашњи чланови групе ABBA, јер се њихови хитови сада поново продају у невероватним количинама.

Једноставно, између „Мама мије” и гледалишта прорадила је хемија, иако је радња овог филма дозлабога ушећерена. Главна протагонисткиња је млада Софи (Аманда Сејфрид), која живи на живописном грчком острву са мајком Доном (Мерил Стрип) некадашњом хипи-девојком. Уочи венчања са својим вршњаком Скајем (Доминик Купер), она проналази мајчин дневник и у њему открива разлог зашто никад није упознала оца: Дона, наиме, није ни сама сигурна у његов идентитет, јер је у то време на летовању у Грчкој имала истоимену везу са три мушкарца. На велико Донино изненађење, на венчање осим њених другарица из младости (Џули Вотерс и Кристин Барански), стижу и та три мушкарца (Пирс Броснан, Колин Фирт и Стелан Скарскард) које је без њеног знања и у њено име позвала Софи.

И ту настаје заплет, па потом и расплет са срећним крајем. Све то уз песме „Knowing me, knowing you”, „Take chance on me”, „Super trouper”, „Money, money”, „Chiquitita”... и наравно – насловне „Mamma Mia”. За разлику од својих колегиница и колега којима је певање и играње било „природно стање”, за Пирса Броснана то је очигледно била мука, па његова „трапавост” у мјузиклу изазива салве смеха. Мерил Стрип је и у овом филму Мерил Стрип, довољно насмејана, осећајна, плачљива – глуми и да уме да пева...

Овај филм, кажу, у Америци најбоље пролази у такозваним караоке-биоскопима, у којима испод великог платна постоји и мали екран са речима песама. У томе и јесте штос – да певате док гледате филм! Он просто на то мами.