Прерафаелити као тема јавног часа цртања

„Јавни час цртања” са темом „Прерафаелити” биће одржан у уторак у 17 часова у „Градској галерији” КЦ „Град”. Сви заинтересовани имаће прилику да цртају према моделу, у чијој улози ће се наћи Јелена Павловић, менаџерка у култури и продуценткиња.

‒ Надам се да ће нам се на часу придружити заинтересовани уметници и они који нису професионални уметници, али воле или желе да пробају да цртају. Инспирација су прерафаелити, уметничка група. Овај покрет ми се одувек допада па ће нам овог пута то бити мотив ‒ о томе како је настала идеја за овај час говорила је за наш лист Људмила Стратимировић, директорка КЦ „Град”, која је и осмислила цео пројекат.

Поменута уметничка група, наиме, била је активна у Лондону од 1848. године. Чинили су је велики уметници, перфекционисти који су желели да унесу реформе у тадашњу енглеску академску уметност и који су, пре свега, ценили уметнике ране ренесансе. Мотиви њихових слика били су често религиозни, али и врло симболични, чак са елементима еротике, а насликано перфектно, реалистично и богатог колорита. Тематиком, симболиком и композицијом били су претеча југендстила.

‒ Радујем се прерафаелитском сликарству као концепту и томе да братству прерафаелита дамо нови живот и подсетимо се на који начин су мењали уметничке конвенције ‒ рекла је за наш лист Јелена, која се у улози модела налазила и на претходним јавним часовима цртања.

Донети пред цртаче и оне који то желе да постану тему која је задата, као и само тросатно позирање, није увек лако.

‒ Ја сам навикла на објектив још од детињства. Мој тата се једно време бавио фотографијом па ми је то природно окружење. Углавном сам иза сцене па су ми јавни часови цртања увек посебни доживљај интеракције са публиком. Свака тема носи другачију енергију, враћа нас у времена најпознатијих уметничких праваца, а из савремене визуре, уз Људмилине идеје, и сценографске и стилске ‒ каже Павловићева.

Додаје да јој је нарочито био драг јавни час цртања који је био посвећен стогодишњици чувене школе за примењене уметности Баухаус јер је био у вези са запостављеним алумнисткињама ове школе, женама које су потпуно неправедно елиминисане из њене историје.

‒ Тада смо покушали да дочарамо њихову интелектуалну софистицираност и креативност уз гламур девојака двадесетих, тако да је програм дао мали допринос публицитету ових заборављених дизајнерки ‒ присећа се Павловићева.