Једно тело, један суд и једна жена

76. КАН

Кан – Француска сценаристкиња, редитељка и филмски монтажер Жистин Трије, ауторка филмова „Викторија” и „Сибил”, са својим трећим дугометражним играним делом „Анатомија пада” освојила је „Златну палму” 76. Канског филмског фестивала.

Заслужено, јер је упркос неким и важнијим и снажнијим делима великих ауторских имена виђених ове године у Кану, њен филм ипак донео пуно свежине и на плану идеје и саме режије и сарадње са глумцима међу којима доминира изврсна немачка глумица Сандра Хилер (виђена иначе и у награђеном Глејзеровом филму „Зона интереса”).

У интервјуу за „Политику” вођеним на тераси „Унифранса”, Жистин Трије говори о свом интригантном, окретном и напетом филму мистерије и судске драме – а прича је то о пару уметника и њиховом малом сину што живе у планини наизглед идилично све до тренутка док се пред гледаоце не постави питање да ли је мужевљево пронађено тело последица самоубиства или убиства – који је дистрибутерска кућа „MegaCom Films” обезбедила за гледање на фестивалима и у биоскопима у Србији...

Шта је била полазна тачка за настанак сценарија и филма „Анатомија пада”?

Хтела сам да снимим филм о поразу једног пара. Идеја је била да се исприча прича о паду тела, на технички начин, а да то буде слика пада пара и пада једне љубавне приче. Пар из филма има сина који открива причу својих родитеља током суђења које методично сецира њихов однос, а овај дечак прелази из фазе детињства, оличеног апсолутним поверењем у мајку, до фазе сумње. И филм је негде фокусиран на то. У мојим претходним филмовима деца су била присутна, али нису имала реч. Била су ту, али нисмо имали њихово гледиште. Као да је дошло време да се поглед детета интегрише у причу, да се уравнотежи са Сандриним, централним ликом филма.

Филм постепено постаје дуго и темељно испитивање?

Желела сам да се вратим некако више реализму, у готово документарном смислу, било буквално или формално. Али, требало је ићи даље у сложености, у ономе што филм говори и колико у емоцијама може да произведе. Све иде ка већем огољењу: нема додатне музике, филм је сировији, огољенији од мојих претходних.

Тематски, „Анатомија пада” постаје некако битка око детета?

Битка пара око детета је у центру филма. То је филм о пару и подели времена. Дете је у центру овог дељења. А муж и жена као да се стално питају шта смо дужни једно другом, шта дајемо једни другима? Да ли је реципроцитет могућ? То су питања која су важна, а нема их често у филму. Мој брачни пар интелектуалаца-уметника говори о покушајима демократије који су стално прекидани диктаторским импулсима. И ето, скоро да је то постао рат са димензијом ривалства. Ухватили су се у замку, а нешто је изгубљено, јер нико није хтео да пусти. Они су велики идеалисти, волим те људе због тога, нису резигнирани. Чак и у сцени свађе, која је заправо преговарање, они настављају да говоре истину, тако да за мене и даље постоји љубав.

У првом плану филма је тај мистични, збуњујући пад са степеништа и то постаје нека врста лајт мотива?

Да, у филму готово да постоји опсесија падањем, пре свега на врло физички, конкретан начин. Какав је осећај када нешто падне, а овде пада тело? Ова идеја о „тежини тела”, о телу које пада, дуго ми је била у глави. У мом филму, глумци праћени камером иду горе-доле степеницама, гледајте одоздо према горе, одозго према земљи, покушавајући да схватите како је дошло до пада.

И ту можемо да препознамо елементе мистерије из Хичкокових филмова?

Хвала вам пуно, схватићу ово као комплимент, јер сматрам Хичкока великим мајстором и аутором, и то не само аутором надареним за жанр трилера већ мајстором филма уопште. Моја поента или моја намера је била да се мало дистанцирам од жанра трилера. Наравно, у „Анатомији пада” постоје те везе и жанровске шифре, али сам се трудила да пронађем свој формални језик и заиста нисам имала за циљ да постигнем ефикасност или преокрете или изненађење играјући се очекивањима публике.

Али, држите нас у константној напетости, чак и у суштински најважнијем делу филма који прераста у судску драму?

И у мом филму „Викторија” такође се ради о оптужбама на рачун правосуђа и судија, али то је више био као неки хибрид, можда бисмо то могли назвати координатом. У „Анатомији пада” судница постаје прилично фасцинантно место за измишљање сопственог живота, а суд је место где би требало тражити истину. Оно што ми је било занимљиво са жанром судске драме је само место апсурдности догађања. На тренутке то поприма чак и елементе комичности, што сам хтела да избегнем, а на тренутке чак добија елементе викторијанске дискреције. Идеја о суђењу и тражењу истине је и идеја о томе да сам процес поприма обрисе исмевања особе којој се суди. И то је оно што боли.

У сцене суђења уводите још један неочекивани елемент – брзу промену језика на којима се јунакиња Сандра обраћа суду, згодна, али и веома „зезнута” игра?

Да, тачно. То је такође било нешто због чега су моји продуценти заиста бринули. Питали су се како ћемо решити ово језичко питање на суђењу. И преварила сам их на неки начин. У Француској је нормално да када имате странца који је оптужен – постоји преводилац, али за филм би то било велико одузимање времена. Одлучила сам да Сандра и њен адвокат говоре и француски и енглески и да то смењивање језика иде спонтано. Моји глумци Сандра Хилер и Матју Антоан су толико паметни и вешти да су то чинили веома спонтано и ритмички тачно. А и за ову игру са језицима има потпуног оправдања. Моја јунакиња Сандра је Немица која живи у Француској, своја дела пише на енглеском језику и говори енглески са својом породицом. Дакле, ово су ти слојеви због којих се она деформише, јер је све у вези са личном и језичком деформацијом. Она такође увек искривљује страни језик, њена реченична конструкција и на француском и на енглеском је заправо конструкција немачког језика, а та језичка збрка на суђењу је још један терет са којим се она мора носити и са чим се мора борити. То је она и то је прича њеног живота.

Одлична филмска берба

Кан – Не памтим овако добру главну такмичарску „филмску бербу” као што је то била ова канска 2023. године. Изврсни нови филмови Вендерса, Лоуча, Моретија, Џејлана, Кореде, Глејзера, Каурисмакија, Белокија, Хунга, Рорвахерове, Корсинијеве и победничке Жистин Трије.

Жири на челу са шведским редитељем Рубеном Естлундом, прошлогодишњим освајачем „Златне палме”, имао је велики, али самим тим и много тежи избор. И већу напетост да се о неког не огреши. Сви горе поменути аутори су за своја дела заслужили „Палме”, и што је најважније, они су љубитељима филмске уметности подарили хуманистичке посвете због којих вера у покретне слике није престала, нити може престати.

Уз „Златну палму” за филм Жистин Трије, Гран-при је додељен Џонатану Глејзеру за „Зону интереса”, поштовање филмовима „О сувом биљу” Нурија Билгеа Џејлана и „Савршени дани” Вима Вендерса жири је снажно изразио тако што је наградио глумце – Туркињу Мерве Диздар и Јапанца Коџија Јакшоа, Акију Каурисмакију додељена је „Prix du Jury” за „Опало лишће”, док је наградом за најбољу режију овенчан француски редитељ вијетнамског порекла Тран Анх Хунг за такође изврстан филм „Страст Додона Буфена”. За најбољи сценарио награда је припала причи „Чудовиште” јапанског редитеља Хироказуа Кореде, коју је написао Јуџи Сакамото. И све награђене филмове српска публика ће гледати у домаћим биоскопима, јер их је обезбедио „MegaCom Films” Игора Станковића...

На овогодишњи, 76. Кан, после више (ковид) година уочљивог одсуства, и Американци су се вратили у пуном саставу. Од Скорсезеа, Де Нира, Дикаприја, Тарантина, Тода Хајнеса, Веса Андерсона, Џејмса Манголда, Харисона Форда, Џулијен Мур, па до Мајкла Дагласа, Џонија Депа и Џејн Фонде, сви су били ту са тим својим повећим „канским пртљагом”, јер сви су они својевремено управо на Кроазети оставили свој траг.

Оно што српску кинематографију може да обрадује јесте чињеница да је наш аутор Владимир Перишић са својим филмом „Lost Contry” имао запажен наступ у такмичарском програму „Недеља критике” и да је такав наступ и награђен. Младом ватерполисти Црвене звезде Јовану Гинићу, који у филму тумачи главни лик – Стефана, припала је награда „Откриће”, а сам филм ће под патронатом власника права – куће „Мементо” имати свој даљи фестивалски живот...