Jedno telo, jedan sud i jedna žena

76. KAN

Kan – Francuska scenaristkinja, rediteljka i filmski montažer Žistin Trije, autorka filmova „Viktorija” i „Sibil”, sa svojim trećim dugometražnim igranim delom „Anatomija pada” osvojila je „Zlatnu palmu” 76. Kanskog filmskog festivala.

Zasluženo, jer je uprkos nekim i važnijim i snažnijim delima velikih autorskih imena viđenih ove godine u Kanu, njen film ipak doneo puno svežine i na planu ideje i same režije i saradnje sa glumcima među kojima dominira izvrsna nemačka glumica Sandra Hiler (viđena inače i u nagrađenom Glejzerovom filmu „Zona interesa”).

U intervjuu za „Politiku” vođenim na terasi „Unifransa”, Žistin Trije govori o svom intrigantnom, okretnom i napetom filmu misterije i sudske drame – a priča je to o paru umetnika i njihovom malom sinu što žive u planini naizgled idilično sve do trenutka dok se pred gledaoce ne postavi pitanje da li je muževljevo pronađeno telo posledica samoubistva ili ubistva – koji je distributerska kuća „MegaCom Films” obezbedila za gledanje na festivalima i u bioskopima u Srbiji...

Šta je bila polazna tačka za nastanak scenarija i filma „Anatomija pada”?

Htela sam da snimim film o porazu jednog para. Ideja je bila da se ispriča priča o padu tela, na tehnički način, a da to bude slika pada para i pada jedne ljubavne priče. Par iz filma ima sina koji otkriva priču svojih roditelja tokom suđenja koje metodično secira njihov odnos, a ovaj dečak prelazi iz faze detinjstva, oličenog apsolutnim poverenjem u majku, do faze sumnje. I film je negde fokusiran na to. U mojim prethodnim filmovima deca su bila prisutna, ali nisu imala reč. Bila su tu, ali nismo imali njihovo gledište. Kao da je došlo vreme da se pogled deteta integriše u priču, da se uravnoteži sa Sandrinim, centralnim likom filma.

Film postepeno postaje dugo i temeljno ispitivanje?

Želela sam da se vratim nekako više realizmu, u gotovo dokumentarnom smislu, bilo bukvalno ili formalno. Ali, trebalo je ići dalje u složenosti, u onome što film govori i koliko u emocijama može da proizvede. Sve ide ka većem ogoljenju: nema dodatne muzike, film je siroviji, ogoljeniji od mojih prethodnih.

Tematski, „Anatomija pada” postaje nekako bitka oko deteta?

Bitka para oko deteta je u centru filma. To je film o paru i podeli vremena. Dete je u centru ovog deljenja. A muž i žena kao da se stalno pitaju šta smo dužni jedno drugom, šta dajemo jedni drugima? Da li je reciprocitet moguć? To su pitanja koja su važna, a nema ih često u filmu. Moj bračni par intelektualaca-umetnika govori o pokušajima demokratije koji su stalno prekidani diktatorskim impulsima. I eto, skoro da je to postao rat sa dimenzijom rivalstva. Uhvatili su se u zamku, a nešto je izgubljeno, jer niko nije hteo da pusti. Oni su veliki idealisti, volim te ljude zbog toga, nisu rezignirani. Čak i u sceni svađe, koja je zapravo pregovaranje, oni nastavljaju da govore istinu, tako da za mene i dalje postoji ljubav.

U prvom planu filma je taj mistični, zbunjujući pad sa stepeništa i to postaje neka vrsta lajt motiva?

Da, u filmu gotovo da postoji opsesija padanjem, pre svega na vrlo fizički, konkretan način. Kakav je osećaj kada nešto padne, a ovde pada telo? Ova ideja o „težini tela”, o telu koje pada, dugo mi je bila u glavi. U mom filmu, glumci praćeni kamerom idu gore-dole stepenicama, gledajte odozdo prema gore, odozgo prema zemlji, pokušavajući da shvatite kako je došlo do pada.

I tu možemo da prepoznamo elemente misterije iz Hičkokovih filmova?

Hvala vam puno, shvatiću ovo kao kompliment, jer smatram Hičkoka velikim majstorom i autorom, i to ne samo autorom nadarenim za žanr trilera već majstorom filma uopšte. Moja poenta ili moja namera je bila da se malo distanciram od žanra trilera. Naravno, u „Anatomiji pada” postoje te veze i žanrovske šifre, ali sam se trudila da pronađem svoj formalni jezik i zaista nisam imala za cilj da postignem efikasnost ili preokrete ili iznenađenje igrajući se očekivanjima publike.

Ali, držite nas u konstantnoj napetosti, čak i u suštinski najvažnijem delu filma koji prerasta u sudsku dramu?

I u mom filmu „Viktorija” takođe se radi o optužbama na račun pravosuđa i sudija, ali to je više bio kao neki hibrid, možda bismo to mogli nazvati koordinatom. U „Anatomiji pada” sudnica postaje prilično fascinantno mesto za izmišljanje sopstvenog života, a sud je mesto gde bi trebalo tražiti istinu. Ono što mi je bilo zanimljivo sa žanrom sudske drame je samo mesto apsurdnosti događanja. Na trenutke to poprima čak i elemente komičnosti, što sam htela da izbegnem, a na trenutke čak dobija elemente viktorijanske diskrecije. Ideja o suđenju i traženju istine je i ideja o tome da sam proces poprima obrise ismevanja osobe kojoj se sudi. I to je ono što boli.

U scene suđenja uvodite još jedan neočekivani element – brzu promenu jezika na kojima se junakinja Sandra obraća sudu, zgodna, ali i veoma „zeznuta” igra?

Da, tačno. To je takođe bilo nešto zbog čega su moji producenti zaista brinuli. Pitali su se kako ćemo rešiti ovo jezičko pitanje na suđenju. I prevarila sam ih na neki način. U Francuskoj je normalno da kada imate stranca koji je optužen – postoji prevodilac, ali za film bi to bilo veliko oduzimanje vremena. Odlučila sam da Sandra i njen advokat govore i francuski i engleski i da to smenjivanje jezika ide spontano. Moji glumci Sandra Hiler i Matju Antoan su toliko pametni i vešti da su to činili veoma spontano i ritmički tačno. A i za ovu igru sa jezicima ima potpunog opravdanja. Moja junakinja Sandra je Nemica koja živi u Francuskoj, svoja dela piše na engleskom jeziku i govori engleski sa svojom porodicom. Dakle, ovo su ti slojevi zbog kojih se ona deformiše, jer je sve u vezi sa ličnom i jezičkom deformacijom. Ona takođe uvek iskrivljuje strani jezik, njena rečenična konstrukcija i na francuskom i na engleskom je zapravo konstrukcija nemačkog jezika, a ta jezička zbrka na suđenju je još jedan teret sa kojim se ona mora nositi i sa čim se mora boriti. To je ona i to je priča njenog života.

Odlična filmska berba

Kan – Ne pamtim ovako dobru glavnu takmičarsku „filmsku berbu” kao što je to bila ova kanska 2023. godine. Izvrsni novi filmovi Vendersa, Louča, Moretija, Džejlana, Korede, Glejzera, Kaurismakija, Belokija, Hunga, Rorvaherove, Korsinijeve i pobedničke Žistin Trije.

Žiri na čelu sa švedskim rediteljem Rubenom Estlundom, prošlogodišnjim osvajačem „Zlatne palme”, imao je veliki, ali samim tim i mnogo teži izbor. I veću napetost da se o nekog ne ogreši. Svi gore pomenuti autori su za svoja dela zaslužili „Palme”, i što je najvažnije, oni su ljubiteljima filmske umetnosti podarili humanističke posvete zbog kojih vera u pokretne slike nije prestala, niti može prestati.

Uz „Zlatnu palmu” za film Žistin Trije, Gran-pri je dodeljen Džonatanu Glejzeru za „Zonu interesa”, poštovanje filmovima „O suvom bilju” Nurija Bilgea Džejlana i „Savršeni dani” Vima Vendersa žiri je snažno izrazio tako što je nagradio glumce – Turkinju Merve Dizdar i Japanca Kodžija Jakšoa, Akiju Kaurismakiju dodeljena je „Prix du Jury” za „Opalo lišće”, dok je nagradom za najbolju režiju ovenčan francuski reditelj vijetnamskog porekla Tran Anh Hung za takođe izvrstan film „Strast Dodona Bufena”. Za najbolji scenario nagrada je pripala priči „Čudovište” japanskog reditelja Hirokazua Korede, koju je napisao Judži Sakamoto. I sve nagrađene filmove srpska publika će gledati u domaćim bioskopima, jer ih je obezbedio „MegaCom Films” Igora Stankovića...

Na ovogodišnji, 76. Kan, posle više (kovid) godina uočljivog odsustva, i Amerikanci su se vratili u punom sastavu. Od Skorsezea, De Nira, Dikaprija, Tarantina, Toda Hajnesa, Vesa Andersona, Džejmsa Mangolda, Harisona Forda, Džulijen Mur, pa do Majkla Daglasa, Džonija Depa i Džejn Fonde, svi su bili tu sa tim svojim povećim „kanskim prtljagom”, jer svi su oni svojevremeno upravo na Kroazeti ostavili svoj trag.

Ono što srpsku kinematografiju može da obraduje jeste činjenica da je naš autor Vladimir Perišić sa svojim filmom „Lost Contry” imao zapažen nastup u takmičarskom programu „Nedelja kritike” i da je takav nastup i nagrađen. Mladom vaterpolisti Crvene zvezde Jovanu Giniću, koji u filmu tumači glavni lik – Stefana, pripala je nagrada „Otkriće”, a sam film će pod patronatom vlasnika prava – kuće „Memento” imati svoj dalji festivalski život...