У Сјеници сам нашао ципеле по мојој мери

Живот у иностранству не састоји само од сећања на домовину или земљу порекла. Веома често то је и активна интеракција нас који смо отишли са онима који су остали у Србији.

Тако ја своје ципеле које су произведене у Србији носим годинама. И даље пажљиво бирам када их купујем, али када налетим на оне које ми одговарају узимам их и онда ми оне трају дуго.

Ципеле користим не само да у њима удобно ходам већ и када желим, на известан начин, да повратим самопоуздање. Сваки пут када се нешто убедачим, обујем неке од мојих омиљених ципела, прошетам пола сата по крају и вратим се много ведрији, вреднији и виспренији.

Омиљене ципеле сам купио једном приликом у Новом Пазару. Сутрадан сам се вратио и купио још један идентичан пар.

Годинама сам покушавао да пронађем обућара који би ми направио исте такве. Мода се променила и нигде се више не праве ципеле таквих калупа. Не питам за цену.

Мојим укућанима последњих пет година забранио сам да ми купују поклоне за рођендан, Нову годину или друге празнике, уз сугестију да новац оставе на страну за обућара који ће ми направити ципеле по мом укусу и мери.

За тих пет година посетио сам седам обућара у Србији и тројицу у Аустрији. По Италији их нисам посећивао али сам се добрано распитивао.

Аустријанци су ме одмах откачили уз поштену опаску да им се не исплати да инвестирају у калупе само за баш такве ципеле, које су по њима, демоде. Осим тога људи све мање носе носи класичне ципеле. Млађи људи и не знају за другу обућу осим патике, оно што ја зовем патикасте ципеле.

Српски обућари, који би увек да бар нешто ушићаре покушавали, никада ми нису рекли да неће, не могу или да им се не исплати. Али би ме потом убеђивали и наводили десетине разлога да то што ја тражим није најбоље решење, јер ће ми они направити удобније и боље ципеле.

Увек, као по правилу, баш су имали готов калуп које је „баш за мене скројен”. Свих седам обућара су без изузетка знали боље од мене шта мени треба и одговара.

Ипак, некако сазнам за Сеја из Сјенице. Младог обућара који је мало путовао по Европи, мало живео у Русији, мало пробао у Аустрији али се вратио у родну Сјеницу и очеву обућарску радњу. Када је отац поболео преузео је породични занат којим су се бавили и његов деда и прадеда.

Млад, висок и наочит момак. Човек кад га види пре би га сместио на насловне стране модних магазина него у 12 квадрата његове обућарске радње. Бивши спортиста, рукометаш, муж једне Рускиње и са којом заједно подиже сина и кћерку.

Сејо посвећено прави нове и поправља старе ципеле. Једини обућар који ни једног тренутка није покушао да ме убеди да то што тражим није добро и да би могло другачије.

Одмах је почео да размишља како да ми испуни жељу не доводећи у сумњу мој укус. То се зове посвећеност и поштење према послу, према људима и према себи самом.

Осим несумњивог мајсторства, својом честитошћу, срдачношћу, гостопримством и указивању поштовања, враћа веру у људе. И то не само зато што је Сејо добар обућар, добар мајстор већ зато што је посвећен и скроман човек који зна колико му је доста и који уме да буде задовољан оним колико има. И уме да се бори али онако, баш достојанствено!

Проблем данашњег или површно дефинисаног развијеног света је што је таквих мало. Све мање. Зато и пишем о њему.

Као што сам пре неку годину писао о „Јови столару“ а описао Јову, Петровачког уметника из оног мог малог места на Млави тако данас пишем о још једном уметника и Човеку. О Сеиду Тандиру из Сјенице, малог места на Грабовици.

Срели смо се у сред зиме када је Сјеница, тај Српски Сибир била сва под снегом а напољу минус седам степени. Отишао сам у Сјеницу код обућара Сеје да ми узме мере за ципеле које је видео само на фотографијама. Без кењкања одмах је рекао: „Могу ово да направим”.

Због тога ми ни путовање у Сјеницу није тешко пало, а после се испоставило да је то једно од угоднијих путовања и сусрета последњих година у Србији.

Тог дана иако је био минус сунце је сијало а дочекао ме Сејо обућар –уметник. Његов живот и његова прича можда би били добар материјал за неки филм или роман. Можда за неку серију о обичним а опет великим, постојаним, вредним људима.

Микан Стојановић

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика