Различита лица једног женског писца

Немачка позоришна и филмска глумица Сандра Хилер освојила је филмску планету улогом у култном филму „Тони Ердман” Марен Аде на 69. Канском фестивалу, али је она и пре тога била добро позната поштоваоцима седме уметности. За улогу епилептичарке Михаеле Клингер у „Реквијуму” Ханса Кристијана-Шмида, за коју чланови њене цркве сматрају, као и она сама, да је опседнута, још 2006. године у Берлину је освојила „Сребрног медведа” за најбољу женску ролу.

Филм „Тони Ердман” само јој је отворио врата за бурнију међународну филмску каријеру. Сандра игра на многим светским језицима, зимус је у Берлину виђена у филму „Сиси и ја” Фрауке Финштервалдер у којем игра угарску грофицу Ирму Старај, пратиоца царице Елизабете од Аустрије познате као Сиси, док се на управо завршеном 76. Канском фестивалу појавила у главним улогама у два победничка филма – у француском „Анатомији пада” Жистин Трије („Златна палма”) и британско-америчком „Зона интереса” Џонатана Гејзера ( Гран-при).

Увек другачија, али и увек своја. У „Анатомији пада” игра књижевницу Сандру осумњичену за могуће убиство супруга, у „Зони интереса” је у лику Илзе Хес (која је касније постала и књижевница), супруге Рудолфа Хеса, команданта логора Аушвиц. Сва три њена најновија филмска остварења за приказивање у Србији обезбедила је дистрибутерска кућа „MegaCom Films”.

Главне улоге у „Анатомији пада” и „Зони интереса” и оба филма су у Кану, снимали сте их паралелно?

За нас је била велика част да смо уопште позвани. Толико ствари је морало да дође на своје место, тако да је невероватно да смо завршили оба филма у исто време и да су могли да буду послати на фестивал и да буду одабрани за главни такмичарски програм. Оба филма људи јако воле и веома сам захвална што сам у њима. Нисам их снимала паралелно,

почела сам са снимањем „Зоне интереса” у лето 2021. године, на јесен сам снимала филм „Сиси и ја”, а у пролеће 2022. смо почели снимање „Анатомије пада”.

Улоге у оба филма су захтевне, у „Анатомији пада” морате да мењате језике на којима говорите током суђења вашем лику и то постаје права психолошка игра?

Јесте, али све је то ишло у договору са Жистин Трије. Она није неко ко захтева. Она је неко ко даје предлоге. А такође, процес снимања филма са њом је био веома повезан са позоришним процесом, јер смо се окупљали ујутру на кафи, разговарали о томе шта ће се десити и покушавали да сазнамо како снимати тај дан. Имали смо довољно снимајућих дана па самим тим и времена да сваки од глумаца у својим улогама еволуира, да развије лик, да прави грешке и да почне изнова. Била је једна сцена коју смо снимили два пута неколико дана касније, прва сцена са Сандриним интервјуом за новине. У почетку није функционисало, јер је то за мене био толики притисак. Нисам знала како да представим карактерне особине лика, јер лик Сандре постаје све јаснији током свега што јој се дешавало. И у почетку нисам била сигурна како ће она дати тај интервју.

Када је у судници, ваша Сандра много говори пред поротом и чини се да је то први пут да је неко заиста слуша?

Она је писац о којој су многи слушали и читали, а сада је у позицији да мора да огољује свој брачни живот, тако да не мислим да је то нешто што је жељно чекала. Напротив, мојој Сандри је заиста непријатно да јавно износи детаље своје везе. То је стварно нешто што нико не жели никоме. Она се осећа као да је све то неки велики неспоразум. Рећи волела сам га, и он је био моја сродна душа, али то никада не могу доказати. Како то можете доказати? Мислим, када ово може бити лаж, онда и друга ствар може бити лаж. Само треба да одлучите у шта верујете. Захтеван је њен лик, а ја нисам имала никакве посебне технике или ритуале да бих га одиграла. Једноставно, веровала сам у тај лик и веровала сам редитељки Жистин Трије, јер се добро познајемо.

Шта је помогло да се у „Зони интереса” носите са историјским ликом, са овом причом и размером приче?

Требало је да осетим енергију саме теме, онако како је њом желео да се бави Џонатан Глејзер. Играм лик супруге команданта Аушвица и нисам желела да будем умешана у било какав „фашистички ангажман” или тако нешто. У целом свом радном процесу нисам ни сањала да би то могло да буде нешто где бих желела да идем. Пре прихватања улоге имала сам много разговора са људима који су ми били блиски, који су рекли: „Па то неко мора да уради, а онда си то можда ти.” Мислим да је заиста важно представити перверзност начина живота какав је имала Илзе, а који заправо сви на неки начин имамо, јер сваки дан вежбамо како да затварамо очи пред разним грозотама ради какве личне погодности. Или због ствари којих се плашимо или да не реметимо наш мир или било шта друго. Дакле, то су све питања која је Џонатан Глејзер имао у размишљању како да то уопште покажемо и како да то учинимо на прави начин. Да ли је могуће показати све то и да ли је дозвољено да постоје тренуци у којима се нацистички ликови уопште не осећају пријатно? Све ове ствари су биле заиста занимљиве и дешавале су се на некој врсти мета нивоа који је имао тако мало везе са стварним ликовима. Више је то било формирање и креирање ситуације у којима је требало носити се са ликовима.

Колико је било тешко оставити лик Илзе Хес иза себе?

Веома лако, као и све друге ликове које остављам иза себе. Наравно, још имам фотографије у телефону снимљене док сам се возила колима тамо-амо у Пољску, са псом и са својом ћерком, јер и пас и ћерка играју у филму. Знате како, на крају сви ми лако можемо да идемо кући, али сав посао, искуство посете меморијалу Аушвица то заиста остаје заувек. То се никада неће заборавити, а ја сам заиста захвална на прилици што сам била тамо, посебно као Немица и што су ме локални људи прихватили са добродошлицом.

Како проводите време између снимања филмова?

Много играм у позоришту. У позоришту сам и почела и нисам знала шта бих тражила у филму. И сада ћу наставити да радим и да будем код куће. Волим када сам код куће.

Где вам је кућа?

У Лајпцигу.

Имате ли одмах неки филмски пројекат пред собом?

Да, снимаћу један немачки филм чија је радња смештена у период уједињења Немачке када се мењао новчани систем и формалне вредности валуте. Занимљива је прича, јер је то период када људи по пола године нису могли да дођу до свог новца, много су изгубили и све је ишло у корист богаташа. Сећам се тог времена када сам први пут видела своје родитеље тако несигурне.