Мрчајевци у тренду

И ми своје олимпијаде имамо. Зову се сланинијаде, пасуљијаде, роштиљијаде, купусијаде...

На овој последњој, а текућој, нашла се и „Жикина шареница”, те је најшира јавност могла сазнати да су пре шест година Мрчајевчани одлучили да буду у тренду, па су основали „привредно-туристичко-културну манифестацију” и засновали је на локалном специјалитету – „свадбарском купусу”. И како због њега, и забаве која уз то иде, у ово поморавско село стигне по неколико стотина хиљада посетилаца, логично је да се ту нађе и екипа Радио-телевизије Србије.

И „мрчајевачко издање” било је слика „Србије у малом”, њених природних, фолклорних, занатских, кулинарских богатстава. Представљене су предстојеће бербе, и Жупска и Вршачка, Сајам пољопривреде у Крагујевцу и Сајам хлеба у Новом Саду. Говорили су градоначелници. Певали су аматери и професионалци. Играни су и коло и чарлстон. Дочекивани гости и размењивани поклони. Извлачена питања за наградне игре. Биране најлепше разгледнице...

Већ следећег викенда Жикин караван стићи ће до Кладова. Без сумње ће га и тамо локално становништво дочекати са искреним одушевљењем које даје основа претпоставци да је Живорад Николић најпопуларније ТВ лице у тзв. Унутрашњости, дакле ван Београда, а можда и само ван „круга двојке”.

Која је та Србија која га воли? Прва, Друга или пак нека Трећа, она између, а са обе стране демаркационе линије означене тачкама „Егзит” и Гуча?

Било како да је одређена та велика публика „Жикине шаренице”, њена наклоност према серији може се тумачити двојако. С једне стране, то је уверење већине гледалаца, нарочито оних у мањим местима и селима, да им националне телевизије (па ни РТС) не поклањају довољно пажње, да нема суштинске заинтересованости за њихов живот, планове, проблеме, туге, радости... те им је „Шареница” ретка и лепа прилика да се покажу и искажу. С друге стране, то је привлачна врста колажне емисије, информативна и промотивна колико и забавна, а у њој тип водитеља који се доживљава као једноставна, блиска и присна особа.

У свом упорном, али брзометном шпартању Србијом током лета, Живорад Николић има тренутке замора и падова концентрације, мањка духовитости и веште импровизације. Али, никад није незаинтересован за догађај или за људе међу којима је, никад неискрен у опхођењу или духом удаљен од њих. Спреман је да их чује, разуме, подстакне, похвали, да проћаска с њима и с њима се провесели.

Код Жике нема лажи, нема преваре. Он не „фолира”, не приказује се другачијим но што јесте, поготово не бољим и паметнијим од света у којем се нашао. Прави „народски човек”. А народ управо то цени и то му годи – јер зна колико је „велеградских фаца” које га непрестано омаловажавају (неке га се нескривено и гаде), колико му многи подилазе строго наменски, као што то чине политичари улагивањем током предизборних кампања.

Са Жиком нема неизвесности. Све што се уложи у његово угошћавање – домаћинима се испати.