Лидери за транзицију

Признати своје место у хијерархији и данас је пола успеха, али је људски и покушати стати на чело чопора. Друштвене околности условљавају понашање којим путем се стиже на чело групе, фирме, предузећа, државе. У капитализму западног типа нешто је теже прескакати степенице до успеха; ствари су лакше предвидиве и лидери морају прећи тачно одређене етапе провере да би се попели на пиједестал власти.

У транзицијским земљама о психологији лидера можемо доста тога закључити из њиховог понашања ван радног времена. У слободном времену транзицијски лидери се баве борилачким спортовима: карате, кунг-фу, таеквондо, шаолин или у некој дворани играју мали фудбал, фаулирајући колеге до крви по цеваницама. Дакле, наше вође преферирају спортове где је предуслов директни контакт, физички додир и где не побеђује увек онај бољи и јачи него и онај који лукавошћу предвиди лоше стране противника. С друге стране, на Западу, лидери преферирају тенис, једрење, скијање у Давосу, Сент Морицу или Аспену. То су спортови где се појединац сусреће у борби с природним елементом: ветром, снегом, морем, или је између њега и противника мрежа. Наши напреднији лидери на мору купују моторне јахте уместо једрилица и најрадије би у исто време били привезани на Хвару, у Дубровнику и Котору – да би били виђени.

Док на Западу помаже у успону обитељско порекло, припадност елитном универзитету, способност, код наших новокомпонованих „горњих 10.000” вреди правило:„Не питај ме за први милион”. Уместо наслеђених веза, наши топ-бизнисмени имају нескривене контакте с полусветом, зависно из ког краја потичу–да ли су комшије звездарског, дорћолског или никшићког клана.

Зато код наших лидера у кућама опасаним зидовима, уместо библиотеке најпре се сагради теретана да не би било сумње којим ће се средствима бранити стечена позиција.

У прилог нашим лидерима иде чињеница да су у младости још увек сентиментални и у први брак ступају са симпатијом из краја, школе, комшилука. Тек у другом браку жене се на западни начин, особом која ће допринети имиџу, који жели презентирати у јавности.

Избор друге жене управо је пропорционалан паду на берзи моралних вредности.

Из којег се социјалног миљеа регрутују наше садашње и будуће вође?

Питање није реторичко а одговор се налази у наслову познате књиге Миломира Марића „Деца комунизма”(ја бих додао: и унуци). Они који су пре разбили илузије о идеалном друштву и у ходу се престројили, осигурали су деци лукративне позиције у профитабилним гранама као што је нафта, електрика, спољна трговина, руде. Наивнијима су препустили привидно важније положаје у политици, где расту само листопадна стабла, док је бизнис трајно зелена грана. Тако се на транзицијским теренима мењају системи, а још више државе, али се презимена оних који одлучују много мање мењају.

Што је положај претка у некој тајној, политичкој и сличној полицији био дискретнији, то је прелазак с идеолошке шпијунаже на индустријску био успешнији и без сувишних питања нових послодаваца. Тај случај је у Русији мање дискретан али веома успешан, јер се радило о провереним кадровима и номенклатури од поверења.

Живот транзицијских лидера препун је стресова. Зато код њих „играју” све могуће методе очувања, унапређења здравља; од фитнеса, пилатеса до киви дијете(јести све осим кивија?!).

У садашњем тренутку мора се признати да они представљају препознатљиву социјалну подгрупу, која најбоље одговара оном што је преурањено Ђилас назвао „нова класа” и због тога заглавио у затвору (као и сваки петао који прерано кукуриче). Данас обичан грађанин нема шансе да сусретне неког од тих нових лидера, баш као што је тешко сретао неког министра из бивше власти. Они су изградили своје микролокације, елитне настамбе и виле и друже се међусобно; ограничавајући свет „шенгена” прескочили су купујући друга држављанства. Транзиција је реч која њима има сасвим друго значење него обичном човеку. Код њих је нагласак на транс-прелазити, а код нас на зицен (ситзен–седети, то јест стој ди си јер и за ди си ниси)...