Бенитови дани на планини

Бачије на планини Соколовици – Од Прокупља преко Крушевице, сасвим пропалим путем, стиже се до Товрљана, некад великог села подно Соколовице. Одавде, преко те планине невиђене лепоте, на седам-осам километара је Пролом бања. Недавно су булдожери пробили пут, али се њиме може само трактором или теренским возилом.

Илија Шмигић вози нас малим трактором кроз густе шикаре младих и столетних букава. Около се црне крупни плодови нетакнутих купина, виде се теписи некошених ливада на пропланцима. Љубичасто море дивљих циклама по стрмим странама кањона Товрљанске реке ублажује нам осећај језе што прожима до костију кроз маглу и хладну кишу-измаглицу. Мислимо: колико би пара дали они који живе у вреви, бетону и челику по градовима Европе и света – само да могу да доживе ову слику предела!

А Илија је, са братанцима Радивојем и Шмигом, који живе у Београду, пошао горе у село Бачије да купе јагњад, сир, кајмак... Све то, у овој нетакнутој природи на близу 1000 метара надморске висине, има посебан укус. „Ето, дошло време да ми идемо да купујемо тамо где су некад наши преци имали колибе и бачије (тако је насеље и добило име), чували буљуке оваца и коза, крда говеда и свиња, па продавали на пијацама у Куршумлији и Прокупљу“, вајка се Радивоје. Па нам још каже: „И све нам то продаје Италијан!“

Пењемо се на зараван где се, кроз густу маглу, бели свеже окречена кућа, окружена огромним стаблима ораха, храстова и јела. Сусреће нас пријатељски мало шарено куче и за њим човек, иако потпуно беле косе, још увек свеж и пун снаге. Па и жена, забрађена у црнину. То су Стојанка и Бенито Милетић.

– Ја сам рођена овде, у породици Радовића. Радила сам у Данској, па дошла пред једну Нову годину на одмор и свратила у Београд код сестре. Ту упознадох Бенита и – ту остадох. Дошли смо после овде и обновили кућу мог оца, стару скоро цео век, засновали домаћинство, гајили краве, коње, свиње... Али, за девет месеци задеси ме пет смртних случајева у фамилији, па ми је сад све тешко – казује Стојанка, док Бенито са купцима одмерава јагњад.

– Ја сам Бенито Милетић, Србин из Сплита, тачније из села Стобреч. Мој отац Јосип је Личанин, а мајка Марија Словенка. Имали су једанаесторо деце. Отац је био мајстор од сваке руке. Са Јосипом Брозом се петљао по синдикату. Из Загреба је, због тога, морао да бежи у Сплит. Ја сам ту и рођен 1941, баш кад су нас окупирали Италијани. Наша кума, изгледа, волела је фашисте, па ми дала име њиховог вође. Ето, ја га носим и данас, а нисам Италијан, како ме зову – прича наш домаћин.

А онда следи дуга и трагична прича о бежању за време рата. Њих су, каже, пошто је старији брат Драго отишао у партизане, све до Винковаца окупаторски војници истурали испред као штит кад су се повлачили. Онда су се скрасили у селу Маркушици, па је дошла изградња. Две сестре отишле су у Београд да граде фабрику „Иво Лола Рибар“, ту се и удале, па је и он дошао и запослио се баш у тој фабрици, где је и пензију дочекао. Имао је, рече, један неуспешан брак, а онда је упознао Стојанку. Кад је 1993. дошла инфлација, одлучили су да дођу овамо на Соколовицу. Почели су ни од чега.

Онда нас Бенито води да видимо како је обновио, доградио и уредио кућу, саградио велику шталу са ослонцем на стену, набавио пољопривредне машине, засновао башту, пластеник... Све својом руком – и инжењер и планер и мајстор. Па купио „ладу“ која, рече, савладава и овај лош пут, све док не падну велики снегови.

После, у кући, уз крушкову ракију, суво месо и преврели сир, његова Стојанка нам показује албум са сликама прелепих тркачких коња, крава, телади... А Бенито казује како их је онај брат који је отишао у партизане нашао преко Црвеног крста тек после много година, напустио морнарицу где је био официр и доселио се у Београд. А највише га, рече, обрадовало кад му је летос на планину дошао са породицом брат који живи у Брези код Сарајева, који је успео да преживи рат у БиХ и са којим се није видео од његовог почетка.

– Ја сам накосио 400 бала сена. Овде ми је све лепо и лако. А у Београду ми је докторка рекла: или иди на планину, или ћеш у ледину. Јер, ми ливци брзо оболевамо од силикозе. Имао сам срећу, дошао сам овде – рече нам на испраћају Бенито.