Ја нисам сенка, ја постојим

57. КАРЛОВЕ ВАРИ

Карлове Вари - Оно што Аден воли код глуме јесте организованост: знате где стојите јер су вам дате инструкције, изговарате оно што вам је написано и речено да кажете и таква врста реда и сигурности њему одговарају. Аден је јунак дебитантског филма „У камери” младог британског аутора Накаша Калида, разигране друштвене и филмско-индустријске сатире, са дозама цинизма и кисело-слатког хумора.

Са овим филмом Калид као сценариста и редитељ раскида са нормама конвенционалног филмског стваралаштва, стварајући дијалог између посматрача и посматраног и дајући значајан коментар на нешто што се може назвати савремена расна политика – и у животу и на филму. Јер, и сам аутор, баш као и његов главни јунак – глумац Аден (у тумачењу Набхана Ризвана) припадају онима за које се каже да имају „браон лица”, дакле мањинској популацији оних чије се порекло везује за Средњи и Блиски исток, за земље које су и иначе биле некадашње британске колоније. Ти „носиоци браон лица” у филмској индустрији углавном служе да би попуњавали квоте или били у малим или споредним улогама (углавном негативаца) у функцији „аутентичности”, која се уз небројене модификације претворила у супротност и у оно што се може сматрати јефтином имитацијом.

Калид свој филм „У камери” поставља као неку врсту бајке у којој преиспитује етику у филмском стваралаштву где је комодификација цењенија од људи, стилски се поигравајући са елементима ноћне море и позитивних снова. Он упорно прати свог јунака Адена, од једне до друге неуспешне аудиције током којих се и открива та главна идеја о „браон лицима” са белим зубима, тако рођеним за снимање реклама за зубне пасте или играња „злих терориста” или лешева у криминалистичким серијама. Аден је посматрани, али и посматрач – увек помало збуњен глупим захтевима, предрасудама, „расистичким” изјавама. Редитељ Калид за „Политику” каже да се током целог свог одрастања, а рођен је и одрастао у Манчестеру, „сусретао са посматрањем околине” и да му све оно кроз шта пролази његов филмски јунак „није нимало страно”.

– За мене је ово филм о младом човеку који се креће у касном капитализму, о перформансу свакодневног ја, о ужасима погледа аутсајдера, о томе шта људи пројектују на нас, ко морамо да постанемо да бисмо успели. То је и филм о отуђености, мушкости, усамљености и исцрпљености наше модерне културе – каже Накаш Калид.

На молбу да објасни идеју о „браон лицима”, Калид одговара:

– Ово није „проблемски филм, нити је „важан” филм. Пречесто су филмови усредсређени на црне и смеђе људе оптерећени одговорношћу да буду едукативни, да представе сукоб или трауму за „бели” поглед. Мој филм се ослобађа тог терета тако што постоји под сопственим условима. Уместо да одбаци сва та очекивања он их користи у дијалогу са нашим наслеђем, трулежом у сржи наших система, чинећи наше друштвене страхоте и историју плодним тлом да се каже нешто ново.

На констатацију да Аден, у изврсном тумачењу британског глумца (египатског порекла) Набхана Ризвана, има окамењено лице попут Бастера Китона, Калид каже: „То сам управо и желео и Бастера Китона сам имао у виду када сам стварао Аденов глумачки лик”.

– Сви ликови у овом филму се осећају као странци и отуђени. Мислим да сам тек док сам снимао филм схватио да са емотивног плана, ако не и аутобиографског, саопштавам нешто што је мени лично било истинито. Постоји емотивна истина у осећањима филма коју делим са његовим ликовима – објашњава аутор истичући да тип филма који жели да направим као редитељ јесте онај који је вођен емоционалном логиком. Он то назива „филмом осећања”, а такав филм се мање бави „конвенцијама заплета и реализма и уместо тога више је заинтересован за представљање нечег унутрашњег – простора сна”.

– Снимање филма је чин поновне маште и проналаска. Као неко ко у овај медиј улази као аутсајдер, са моје тачке гледишта, перспективе и мог приступа, веома сам свестан да простор и алати које наслеђујем из историје филма нису увек направљени за некога попут мене. Део мог посла као редитеља јесте да одлучим шта је за мене, шта ћу изабрати да наследим и шта треба да оставим иза себе – каже Калид.

Његов филм „У камери” такмичи се у програму „Проксима” који је од прошле године наследио програм „Источно од Запада”, стављајући сада у фокус сасвим младе ауторе и дебитанте. У разговору за „Политику” Накаш Калид исказује радост због веома успешне светске премијере (филм му је продуцентски подржан од Би-Би-Сија) и открива да је оно што највише воли код филма то што зна да жели да их снима.

АНТРФИЛЕ

Отац и кћерка у истом филму

Клара и Јуан Мекгрегор у Карловим Варима

(фото: 57. КВИФФ)

Карлове Вари - Међународна премијера филма „Певај гласно, ја певам гласније” довела је на 57. Карлове Вари фестивал британску глумачку звезду Јуана Мекгрегора и његову ћерку Клару, глумицу и продуценткињу. Био је то и згодан тренутак да Јуану фестивалски председник Јиржи Бартошка уручи свој председнички „Кристални глобус”, али и прилика за усхићену публику да га поздрави овацијама.

Захваљујући се на сцени Јуан Мекгрегор је рекао и следеће: „Врхунац онога што сам до сада урадио у каријери био је да глумим са својом кћерком Кларом. То је као сан.”

Отац и кћерка у стварном животу,  у филму „Певај гласно, ја певам гласније” играју оца и кћерку који се враћају једно другом након година раздвојености. Ова филмска прича о девојци што је прошла лечење од злоупотребе наркотика и алкохола, а коју Клара Мекгрегор потписује и као косценариста и продуцент, има и аутобиографске елементе...