Робинсон с Аде Међице

Шта за већину представља комфоран стан? Простор од шездесет-седамдесет квадрата, са водом, струјом и грејањем у некој вишеспратници. И Миша Мирковић је све то имао. Живео је у урбаном насељу у Новом Београду, надомак Саве. Као економиста, радио је у „Југопапиру”, на месту самосталног референта увоза. А онда је све то заувек напустио. Одлучио је да оде у превремену пензију и одмах затим, 25. априла прошле године, прешао да живи на сплаву, који је сам саградио на Ади Међици. На њему нема ни воду, ни струју, ни грејање. Али, никад му лепше није било. Ујутру устане, скува кафицу, густира је уз музику и планира како ће да проведе дан.

Ма како другима то деловало, Миши ниједног тренутка није досадно. Увек има шта да ради. Сплав још није потпуно завршен, па свакодневно нешто куцка и дотерује. Само на платформи, која служи за одмор и уживање, поставио је металну конструкцију на 30 буради и заврнуо триста шрафова да би учврстио даске, па замислите онда колико је тек посла, дрвене грађе и разног другог материјала било потребно док није направио и кућицу.

Чим је пролетос отоплило, свакодневно сте га могли видети распојасаног, са алатом који из предострожности везује за руку, да не би морао да трчи у продавницу по нови, ако му упадне у воду.

Нашао свој мир

(/slika2)До краја прошле године много тога је привео крају. У својој кући на води опремио је дневни боравак, кухињу и малу галерију за спавање. Укупно око 58 квадрата. Лепо се и огрејао током зиме. Има плинску грејалицу и плински камин, а за не дај боже и бубњару на дрва, па изненађења није било. Струју, за сада, обезбеђује преко соларних панела на крову, који напајају два акумулатора. То је сасвим довољно за осветљење, ТВ апарат и још неке уређаје и алат који су мањи потрошачи. За спољну расвету припремио је пливајуће соларне лампе, али их још није поставио на води, па стоје у лавору који ноћу сија као светионик.

Једини му је проблем вода за пиће. Сада је доноси из Краљевског јахт клуба на Ади Циганлији, који држи његов добар пријатељ. Али, нада се да ће и то решити до краја идуће године. Постоји могућност да на сплав доведе градску воду тако што би провео цеви по дну реке и причврстио их арњевима.    

Могли бисте помислити – човек начисто „подивљао“ и преселио се на „пусто” острво. Ни случајно! Једноставно му је досадио живот у солитеру!

– Тамо је бука неподношљива. Дођете с посла и мало бисте да се одморите, а нико не поштује кућни ред. Нон-стоп неко нешто буши и адаптира. Онда и лифтови. Често су у квару, па онда морате да идете пешке горе-доле. Саберите то изгубљено време! И, да не говорим даље. То је нехуман живот! Овде сам нашао свој мир, своју интиму – каже Миша.

Пернате гошће

Овај савремени Робинсон радо прима госте, али кад он то хоће и кад има времена. Не могу тек тако да бану, већ морају да се најаве, да би отишао чамцем по њих. Једино се навадиле неке гуске, па, мало, мало, ето њих.

(/slika3)– Шест домаћих белих, скоро сваки дан дођу на врата и чекају. Навикао сам их да им дам бајат хлеб, који баш за њих редовно купујем у једној пекари у Блоку 45. Лепо се са њима споразумевам. Кад кажем „ква, ква”, знају да ће бити клопе, а кад ћутим, оне брзо оду, јер нема ништа од хране. Једно време крао сам им јаја. Од једног испржим кајгану и једва је поједем за оброк. Кад су ми досадила, уместо двеста грама кафе, кад пођем у посету пријатељима, понесем два јајета.

Пошто није неки кувар, а није ни пецарош и ретко кад једе рибу, на ручак најчешће иде преко, у ресторане који имају јела „на кашику”.

Некад пожели из чиста мира да прошета.

– Тад одем у свој родни Земун, на Дунавски кеј, мало да променим ваздух, па се опет вратим овамо. Живота ми на копну више нема! Одавде могу само да ме однесу – на чамцу! – рекао је на крају одлучно, слатко се смејући.