Уметници су плаћени да говоре истину

Марлена Дитрих била је више од филмске звезде, била је мит. Веома необична жена, посебна, која је у свом животу увек правила неконвенционалне изборе, често ризикујући реакцију своје околине, било приватне, професионалне или рекцију у својој домовини Немачкој. Написао сам драму о имагинарном суђењу Марлене Дитрих, у којем је оптужена због свог животног стила: својих неортодоксних ставова према браку и породици, своје независне природе, свог еротизма и учешћа у америчкој војсци током Другог светског рата.

Редитељ Харис Пашовић овога лета дружи се у позоришној пробној сали са две глумачке диве: Марлене Дитрих и Мирјаном Карановић којој је поверио насловну улогу у својој најновијој представи: „Марлена Дитрих – пет тачака оптужнице”, а ово су, како казује у интервјуу за „Политику”, мотиви овог његовог уметничког рукописа. Светска премијера овог дела је у четвртак, 27. јула, на овогодишњем „Мителфесту” у Чивидалеу. Сценографију потписују Лада Маглајић и Ведад Ораховац, костимографију Ирма Саје и Вања Цирај, музику Дино Шукало. У глумачкој екипи су и Мона Муратовић, Енес Салковић и Елмир Кривалић.

– У драми „Марлена Дитрих”, троје младих тужилаца, једна жена и два мушкарца, оптужују Марлену да није била довољно патриота, да није била добра мајка, да је имала изванбрачне везе, и да је издала своју земљу. То су озбиљне оптужбе и они наводе примере из њеног живота који поткрепљују, по њиховом мишљењу, ту оптужницу. Марлена Дитрих одговара и из њених одговора видимо колико је живот сложен и колико је погрешно мерити људе стереотипима и редуковати их површним проценама. Видимо комплексан живот и паметну жену чији се морал не мери бројем љубавника, него њеним људским поступцима и њеном људском супстанцом – открива Пашовић.

Марлена Дитрих била је више од филмске звезде, била је мит. Веома необична жена, посебна, која је у свом животу увек правила неконвенционалне изборе, често ризикујући реакцију своје околине, било приватне, професионалне или рекцију у својој домовини Немачкој. Написао сам драму о имагинарном суђењу Марлене Дитрих, у којем је оптужена због свог животног стила: својих неортодоксних ставова према браку и породици, своје независне природе, свог еротизма и учешћа у америчкој војсци током Другог светског рата, каже Пашовић.

Светска премијера овог дела је у четвртак, 27. јула, на овогодишњем „Мителфесту” у Чивидалеу. Сценографију потписују Лада Маглајић и Ведад Ораховац, костимографију Ирма Саје и Вања Цирај, музику Дино Шукало. У глумачкој екипи су и Мона Муратовић, Енес Салковић и Елмир Кривалић.

– У драми „Марлена Дитрих”, троје младих тужилаца, једна жена и два мушкарца, оптужују Марлену да није била довољно патриота, да није била добра мајка, да је имала изванбрачне везе, и да је издала своју земљу. То су озбиљне оптужбе и они наводе примере из њеног живота који поткрепљују, по њиховом мишљењу, ту оптужницу. Марлена Дитрих одговара и из њених одговора видимо колико је живот сложен и колико је погрешно мерити људе стереотипима и редуковати их површним проценама. Видимо комплексан живот и паметну жену чији се морал не мери бројем љубавника, него њеним људским поступцима и њеном људском супстанцом – открива Пашовић.

Зашто је прича о једној од највећих филмских глумица 20. века, Немици која је одбила Хитлера данас важна?

За мене је ово диптих заједно са представом „Мефисто”, коју сам, по роману Клауса Мана, режирао прошле године у Српском народном позоришту у Новом Саду. „Мефисто” је прича о глумцу који је провинцијска звезда, комуниста по политичком опредељењу, а онда почиње да се пење друштвеном лествицом, и на крају постане позоришна звезда у нацистичком Берлину. Укратко, тај глумац, у стварном животу његово име је било Густаф Гриндгенс, пример је глумаца који се продао за каријеру. „Марлена Дитрих” је представа о глумици која није хтела да се прода ни по цену властитог живота. Хитлер ју је позвао да се врати из Холивуда у Немачку, да ће је он лично дочекати с највећим почастима, и да ће постати краљица филма у Немачкој. Значи могла је да ради шта хоће, да снима колико и кад хоће, да зарађује енормне суме новца, да буде славна и богата у Трећем рајху. Она је то одбила и придружила се америчкој војсци у групи забављача. Певала је војницима на фронту и 1945. године ушла са америчком окупационом војском у Берлин.

Иза вас је огромно уметничко искуство. Ипак, колико је деликатно упустити се у овакав позоришни лавиринт?

Уметност не може да буде удобна и сигурна. Ако си уметник, мораш да се изложиш, мораш да идеш даље од других људи. Уметници су плаћени да говоре истину. То је наша дужност. Друштво плаћа докторе и медицинске раднике да лече људе, судије да доносе праведне пресуде, а уметнике да говоре истину. Понекад ми морамо да погледамо у своје двориште, да видимо да ли смо ми као уметници на висини свог уметничког задатка. Ова представа се не игра у Србији, али мислим да је интересантна сада и у Србији, због још једног разлога: јер су многе моје колеге глумци били изложени притиску, па чак и линчу, због свог мишљења. Друштво има подвојен однос према уметницима – обожава их, али често и игнорише. А повремено од њих направи мете. Компликована динамика.

Како би се Марлена Дитрих сналазила у нашем времену? Са чиме би се интимно обрачунавала данас?

Марлена је била праведна жена, није трпела глупост, била је романтична и велики, велики борац за мир. Живела је дуго, до своје 91. године. Често је звала светске политичаре телефоном и разговарала с њима. Мислим да је покушавала да утиче на њихове политике, била је јако срећна кад јој је француски председник Франсоа Митеран најавио да ће пасти Берлински зид. Мислим да би и данас користила своју славу и утицај да допринесе миру и правди. Она је била прва особа која је јавно проговорила немачки у Израелу, јер то је било забрањено. Али израелска публика ју је толико волела да су гледаоци тражили током концерта да пева на немачком чувену песму „Лили Марлен”. А она је била припремила и једну песму на хебрејском језику.

Ваша сарадња са Мирјаном Карановић траје деценијама. Потврђена је и кроз рад на делу „Мефисто”. Како сте овога пута склапали глумачку екипу?

Са Мирјаном Карановић радим већ 35 година. Радили смо заједно „Дозивање птица” у Југословенском драмском позоришту; „Ружу ветрова” у Народном позоришту у Суботици; „Хамлета” у Ист-вест центру у Сарајеву, а мењала је и Јасмину Аврамовић у „Буђењу прољећа”. У „Мефисту” је Мирјана играла маестрално и застрашујуће Адолфа Хитлера. Кад је у питању Марлена, било је јасно да ту улогу мора играти не само изванредна глумица, него и дива. Мирјана Карановић је глумица европског формата, једна од најбољих филмских и позоришних глумица на југословенском простору и истинска филмска дива. Због својих политичких ставова и одбране људских права била је често мета напада. Мирјана Карановић такође фантастично пева, што је неопходно за улогу у представи „Марлена Дитрих – пет тачака оптужнице” и има тај мистични ореол на сцени као што је имала Марлена. Постигли смо и велику физичку сличност, тако да ће то бити занимљиво за публику.

На сцени не може да се лаже. Зашто је оно што је на сцени понекад стварније од самог живота?

Ви говорите о најбољем театру. Али, може на сцени да се лаже. Има пуно представа где се глумци и редитељи претварају, пренемажу, шмирају, укратко „уметничаре”, како то назива мој професор Боро Драшковић. Али ви говорите о уметности. Ви говорите о позоришту које је Антонен Арто називао стварнијим од живота, баш како сте ви формулисали питање. Истинско позориште је мит: прича света и истинита. Оно говори о нашој људској суштини, оно превазилази дневну политику, разне идеологије, разне укусе, моду сваке врсте. Позориште је уметнички чин који мора бити поштен, јасан и занимљив. У антици дефинисали су три функције позоришта: поучну, забавну и терапеутску. Тако и ја доживљавам театар.

Годинама уназад били сте уметнички директор „Мителфеста”. Којим путем иде ова позоришна светковина?

Мени је било врло лепо док сам био директор „Мителфеста”, то је врло занимљив фестивал који је фокусиран на средњу Европу, али сам ја започео, а садашњи директор Ђакомо Педини наставио, да позивамо представе из целе Европе. Педини води фестивал врло успешно. Драго ми је да сам присутан на фестивалу сада као редитељ, јер је то мој основни посао, а вођење фестивала је било занимљиво само за неко време. Најважније ствари у европском театру дешавају се на интернационалним фестивалима, и срећан сам што имамо светску премијеру „Марлене” у Италији.