Гурање прста у штекер

После читања првог романа Сташе Бајац „Рука у ватри”, у издању „Геопоетике”, први утисци односе се на то да је реч о једној тако добро изведеној причи која подједнако успешно осећа јунаке, њихове дијалоге и друштвене контексте који их условљавају, да је просто немогуће да је то стварно њен први роман. Сташа Бајац јесте позната ауторка десетине награђених сценарија за краткометражне и дугометражне филмове приказане на фестивалима у Берлину, Кану, Сарајеву, Сао Паолу, а међу њима су „Влажност” Николе Љуце и „Асиметрија” Маше Нешковић. Један је од сценариста серија „Група”, „Државни службеник” и „Жигосани у рекету”, а писала је и режирала документарну серију „Она се буди”. Њене драме „Овај ће бити другачији” и „Ова ће бити иста” на редовном су репертоару Атељеа 212 и преведене су на више језика. По њеној награђиваној драми „Реконструкција” снимљен је ТВ филм.

Главна јунакиња романа „Рука у ватри” истраживачка је новинарка која снима документарце о криминалним групама, и стално је на њиховој мети. Из Берлина, где има стабилан живот и брак, долази у родни Београд како би интервјуисала једног од припадника клана, који живи у илегали. Тако почиње један компликовани и узбудљиви љубавни однос који преиспитује њена уверења и начин живота.Да ли су вас досадашње теме у играним и документарним филмовима природно водиле до овог романа и можете ли да га видите на великом платну?

Вероватно је да сви аутори имају неке своје теме које их изнова опседају. У мом случају шта нас привлачи, а шта плаши, шта нам је наметнуто, а шта је потиснуто, шта нас чини женама, а шта мушкарцима. Ту се питања друштвених и родних улога и насиља самa намећу, и на индивидуалном и на историјском плану. Мислим да се често бавим и потребом појединца да припада и допринесе колективу, а управо је колектив тај који га гуши и гура даље од аутентичног себе. Поред тога, несумњиво да је рад на филму дубоко утицао на начин на који пишем прозу, јер сам желела да овај роман буде узбудљив, да увуче читаоца, да га чита у даху.

Ваша јунакиња могла би да има сјајан живот у Берлину, али она прави погрешне изборе и ставља руку у ватру. Зашто?

Цео роман је покушај да се одговори на то питање и нисам сигурна да имам одговор, али постоји читава плејада израза на ту тему: ђаво јој не да мира, чачка мечку, гура прст у штекер. Ја волим да кажем да постоје деца која копају красту на колену пре него што зарасте. Поред тога што јој је нарав просто таква, она се нигде не осећа као да ту припада. Тешко је умирити се у реду који су други удесили, који је туђ. Ја сам се у Берлину некад осећала као да сам у сценографији, а некад као да су они прави, а ја дух. Ходајући градом, ослобођени сте прошлости која је деструктивна, али исто тако и оне своје интимне. Улице нису ваше, јер вам се пре пет, десет или двадесет година на тим ћошковима ништа није десило. Међутим, постоји код моје јунакиње још нешто, а тиче се таме коју истражује, за коју је уско везан и припитомљени и недокучиви дивљак који је опседа. Како то обично и бива, све неосвешћено и ирационално избија кроз сексуалност. Не мора предмет наше жеље да буде екстреман као лик у овом роману, довољно је да је неко за кога смо свесни да је погрешан, па опет не успевамо да му одолимо, јер у том хаосу очито тражимо неке изгубљене и забрањене делове себе.

Да ли сте имали неки стварни узор или више њих, креирајући овај женски лик?

С једне стране, приватно сам инспирисана и фасцинирана низом неустрашивих новинарки, активисткиња и интелектуалки које су обележиле и деведесете и двехиљадите године. Тај понос се обновио и пре две године када су моје колегинице јавно иступиле против свог насилника и ставиле се на ветрометину која и даље траје. Потом смо Миа Бјелогрлић и ја снимале документарац „Она се буди”, који је окупио и невероватне саговорнице и женску ауторску екипу. Међутим, јавни рад свих тих жена је беспрекоран, а њихова приватност, њихове мрачне жеље су за мене непознаница. Не би било фер на слепо било којој од њих приписати поступке моје јунакиње, али чинило ми се провокативним и неистраженим да управо таква жена изгуби разум за неким ко је све супротно од оног за шта се она бори.

Нека врста страдања, или потпуно уништење, да ли је то цена друштвене ангажованости и истинољубивости у систему корупције или постоји и неки средњи пут?

Допада ми се ваша формулација „нека врста страдања”. Можда је то најтачнији опис средњег пута, јер страдање није потпуно, већ делимично. Можда није непрестано, већ повремено. Можда нам се у предасима делови обнове. Мислим да је нажалост немогуће остати неокрњен и непотресен. Али исто толико је немогуће остати пасиван и изопштен. Мислим да је то дубоко лично питање, шта вас више плаши – поглед у ту црну рупу и изложеност ризицима или идеја да ни на који начин нисте допринели некој лепшој будућности.

Да ли исто важи и за (фаталну) љубав?

Ако желимо да љубав опстаје и расте морамо првенствено да се бавимо собом, да копамо по ономе што је непријатно и штетно. Све ми се више чини да љубав није осећање, већ непрестани низ поступака који нас води ка слободи да заједно будемо искрени и рањиви. А фаталну љубав је најважније преживети.

И ви сте, као и ваша јунакиња, живели на релацији Београд–Берлин, за њу су ови топоними јасна разлика између опасности и бега у сигурност. Какво је пак ваше академско берлинско искуство?

Ја сам у Берлин отишла да студирам желећи да се бавим новим технологијама, експерименталним филмом и видео-радом, а у Београд се вратила кунући се у традиционалну структуру и филма и школства. Игра и потрага за новим формама ће увек бити непроцењив део уметничких процеса, међутим, чини ми се да у ери у којој су друштвене мреже расцепкале слике и мисли на неколико секунди и пар реченица, монументално, класично дело заправо постаје прогресивно. Посветити и сате и године некој идеји, истрајати у намери да је разумљива и релевантна годинама касније, то је данас права авангарда.

Како видите наша стална поређења са другим нацијама, која су често између егоизма и комплекса?

Страшно је колико патимо од великих наратива. Рекла бих да је тужно, да није опасно и да нас упорно инсистирање на фантазми о пренадуваном националном идентитету није довело до ратова, тензија и демолираног цивилног сектора. Бавимо се сликама о себи, уместо собом, учествујемо у фиктивним такмичењима на којима су једине награде протраћено време и енергија. Ипак, верујем да смо на прагу неког другог доба и неких другачијих људи, мање залудних и доконих. Долазе генерације којима је психотерапија била доступна у двадесетим, па своје психозе и неуорозе неће одигравати пред аудиторијумом од шест милиона људи. Радујем им се и подржавам их!