Guranje prsta u šteker

Posle čitanja prvog romana Staše Bajac „Ruka u vatri”, u izdanju „Geopoetike”, prvi utisci odnose se na to da je reč o jednoj tako dobro izvedenoj priči koja podjednako uspešno oseća junake, njihove dijaloge i društvene kontekste koji ih uslovljavaju, da je prosto nemoguće da je to stvarno njen prvi roman. Staša Bajac jeste poznata autorka desetine nagrađenih scenarija za kratkometražne i dugometražne filmove prikazane na festivalima u Berlinu, Kanu, Sarajevu, Sao Paolu, a među njima su „Vlažnost” Nikole Ljuce i „Asimetrija” Maše Nešković. Jedan je od scenarista serija „Grupa”, „Državni službenik” i „Žigosani u reketu”, a pisala je i režirala dokumentarnu seriju „Ona se budi”. Njene drame „Ovaj će biti drugačiji” i „Ova će biti ista” na redovnom su repertoaru Ateljea 212 i prevedene su na više jezika. Po njenoj nagrađivanoj drami „Rekonstrukcija” snimljen je TV film.

Glavna junakinja romana „Ruka u vatri” istraživačka je novinarka koja snima dokumentarce o kriminalnim grupama, i stalno je na njihovoj meti. Iz Berlina, gde ima stabilan život i brak, dolazi u rodni Beograd kako bi intervjuisala jednog od pripadnika klana, koji živi u ilegali. Tako počinje jedan komplikovani i uzbudljivi ljubavni odnos koji preispituje njena uverenja i način života.Da li su vas dosadašnje teme u igranim i dokumentarnim filmovima prirodno vodile do ovog romana i možete li da ga vidite na velikom platnu?

Verovatno je da svi autori imaju neke svoje teme koje ih iznova opsedaju. U mom slučaju šta nas privlači, a šta plaši, šta nam je nametnuto, a šta je potisnuto, šta nas čini ženama, a šta muškarcima. Tu se pitanja društvenih i rodnih uloga i nasilja sama nameću, i na individualnom i na istorijskom planu. Mislim da se često bavim i potrebom pojedinca da pripada i doprinese kolektivu, a upravo je kolektiv taj koji ga guši i gura dalje od autentičnog sebe. Pored toga, nesumnjivo da je rad na filmu duboko uticao na način na koji pišem prozu, jer sam želela da ovaj roman bude uzbudljiv, da uvuče čitaoca, da ga čita u dahu.

Vaša junakinja mogla bi da ima sjajan život u Berlinu, ali ona pravi pogrešne izbore i stavlja ruku u vatru. Zašto?

Ceo roman je pokušaj da se odgovori na to pitanje i nisam sigurna da imam odgovor, ali postoji čitava plejada izraza na tu temu: đavo joj ne da mira, čačka mečku, gura prst u šteker. Ja volim da kažem da postoje deca koja kopaju krastu na kolenu pre nego što zaraste. Pored toga što joj je narav prosto takva, ona se nigde ne oseća kao da tu pripada. Teško je umiriti se u redu koji su drugi udesili, koji je tuđ. Ja sam se u Berlinu nekad osećala kao da sam u scenografiji, a nekad kao da su oni pravi, a ja duh. Hodajući gradom, oslobođeni ste prošlosti koja je destruktivna, ali isto tako i one svoje intimne. Ulice nisu vaše, jer vam se pre pet, deset ili dvadeset godina na tim ćoškovima ništa nije desilo. Međutim, postoji kod moje junakinje još nešto, a tiče se tame koju istražuje, za koju je usko vezan i pripitomljeni i nedokučivi divljak koji je opseda. Kako to obično i biva, sve neosvešćeno i iracionalno izbija kroz seksualnost. Ne mora predmet naše želje da bude ekstreman kao lik u ovom romanu, dovoljno je da je neko za koga smo svesni da je pogrešan, pa opet ne uspevamo da mu odolimo, jer u tom haosu očito tražimo neke izgubljene i zabranjene delove sebe.

Da li ste imali neki stvarni uzor ili više njih, kreirajući ovaj ženski lik?

S jedne strane, privatno sam inspirisana i fascinirana nizom neustrašivih novinarki, aktivistkinja i intelektualki koje su obeležile i devedesete i dvehiljadite godine. Taj ponos se obnovio i pre dve godine kada su moje koleginice javno istupile protiv svog nasilnika i stavile se na vetrometinu koja i dalje traje. Potom smo Mia Bjelogrlić i ja snimale dokumentarac „Ona se budi”, koji je okupio i neverovatne sagovornice i žensku autorsku ekipu. Međutim, javni rad svih tih žena je besprekoran, a njihova privatnost, njihove mračne želje su za mene nepoznanica. Ne bi bilo fer na slepo bilo kojoj od njih pripisati postupke moje junakinje, ali činilo mi se provokativnim i neistraženim da upravo takva žena izgubi razum za nekim ko je sve suprotno od onog za šta se ona bori.

Neka vrsta stradanja, ili potpuno uništenje, da li je to cena društvene angažovanosti i istinoljubivosti u sistemu korupcije ili postoji i neki srednji put?

Dopada mi se vaša formulacija „neka vrsta stradanja”. Možda je to najtačniji opis srednjeg puta, jer stradanje nije potpuno, već delimično. Možda nije neprestano, već povremeno. Možda nam se u predasima delovi obnove. Mislim da je nažalost nemoguće ostati neokrnjen i nepotresen. Ali isto toliko je nemoguće ostati pasivan i izopšten. Mislim da je to duboko lično pitanje, šta vas više plaši – pogled u tu crnu rupu i izloženost rizicima ili ideja da ni na koji način niste doprineli nekoj lepšoj budućnosti.

Da li isto važi i za (fatalnu) ljubav?

Ako želimo da ljubav opstaje i raste moramo prvenstveno da se bavimo sobom, da kopamo po onome što je neprijatno i štetno. Sve mi se više čini da ljubav nije osećanje, već neprestani niz postupaka koji nas vodi ka slobodi da zajedno budemo iskreni i ranjivi. A fatalnu ljubav je najvažnije preživeti.

I vi ste, kao i vaša junakinja, živeli na relaciji Beograd–Berlin, za nju su ovi toponimi jasna razlika između opasnosti i bega u sigurnost. Kakvo je pak vaše akademsko berlinsko iskustvo?

Ja sam u Berlin otišla da studiram želeći da se bavim novim tehnologijama, eksperimentalnim filmom i video-radom, a u Beograd se vratila kunući se u tradicionalnu strukturu i filma i školstva. Igra i potraga za novim formama će uvek biti neprocenjiv deo umetničkih procesa, međutim, čini mi se da u eri u kojoj su društvene mreže rascepkale slike i misli na nekoliko sekundi i par rečenica, monumentalno, klasično delo zapravo postaje progresivno. Posvetiti i sate i godine nekoj ideji, istrajati u nameri da je razumljiva i relevantna godinama kasnije, to je danas prava avangarda.

Kako vidite naša stalna poređenja sa drugim nacijama, koja su često između egoizma i kompleksa?

Strašno je koliko patimo od velikih narativa. Rekla bih da je tužno, da nije opasno i da nas uporno insistiranje na fantazmi o prenaduvanom nacionalnom identitetu nije dovelo do ratova, tenzija i demoliranog civilnog sektora. Bavimo se slikama o sebi, umesto sobom, učestvujemo u fiktivnim takmičenjima na kojima su jedine nagrade protraćeno vreme i energija. Ipak, verujem da smo na pragu nekog drugog doba i nekih drugačijih ljudi, manje zaludnih i dokonih. Dolaze generacije kojima je psihoterapija bila dostupna u dvadesetim, pa svoje psihoze i neuoroze neće odigravati pred auditorijumom od šest miliona ljudi. Radujem im se i podržavam ih!