Врућине, пожари и „Персијанци”

Доносимо одломке из дневника који је редитељ Никита Миливојевић писао док је у Грчкој радио на представи „Персијанци”, чија ће премијера бити вечерас у амбијенталном простору на више локација у Елефсини, актуелној Европској престоници културе.

„Персијанци’’ су најстарија сачувана грчка трагедија, једна од најомиљенијих и најигранијих. Скоро сваке године на летњем фестивалу у Епидаурусу може се видети неко ново извођење и тумачење. Истовремено „Персијанци’’ су и једина сачувана трагедија инспирисана стварним историјским догађајем, чувеном поморском битком код Саламине. Битке код Маратона и Саламине, у којима је и сам Есхил учествовао, налазе се међу најважнијим страницама грчке историје, имају посебно место у колективној свести Грка. Оно што, међутим, многи не знају јесте да су први гледаоци „Персијанаца”, били управо учесници тог догађаја, представа је, наиме, изведена само осам година после битке!

Легенда каже да су на падини Акропоља, где су данас ископине првог Дионисовог позоришта, гледаоци седели на дрвеним остацима потопљених бродова Персијанаца, које су пренели из Саламине. Покушавам да замислим ту невероватну слику, исто колико и утисак који је могао да произведе Есхилов комад: на „сцени” су само два глумца који „играју” све улоге, тачније причају о догађају, али како: из визуре побеђених Персијанаца!? Због тога је Есхил генијалан песник.

***

Као и свакога лета у Атини су поново ужасне врућине. Данас је званично 43,5 степени. У граду је ванредно стање. Нико не излази из куће. Акропољ је затворен због врућине. За грчки туризам то значи око милион евра мање, колико отприлике свакога дана у јеку сезоне заради Акропољ. Следеће недеље се најављује још јачи топлотни талас, кажу најтоплији у последњих 30 година. Атина делује празно, и ако је нешто добро у свему овоме онда је то да никад није било лакше возити кроз град. Пробе почињемо тек са заласком сунца, завршавамо отприлике око два сата ујутро.

***

Пробе свакога дана имају исти сценарио: прво Димитрис (мој стални композитор), са глумцима ради гласовне вежбе и сонгове, затим Амалија загревање и хорске делове са покретом, онда преузимам пробу ја. Остало ми је да урадим крај и још две сцене са Хором које су и најкомпликованије. Вероватно не постоји за редитеља тежи задатак од античке трагедије. Оно што је најтеже увек су наравно хорски делови. Уместо „Хора стараца”, како је у оригиналу, у нашој представи Хор је састављен од 10 младића, а Хоровођа је девојка. Верујем да ће то бити прилично изненађење за домаћу публику… Са многим глумцима сам већ радио у претходним представама, и то ми доста олакшава све. Мада је још увек ужасна врућина када кренемо са пробом, задивљен сам дисциплином глумаца. Често сам у различитим приликама одговарао на питање да упоредим српске и грчке глумце – суштинска разлика је управо у дисциплини. Верујем да је то великим делом последица потпуно другачијег позоришног система. У Атини тренутно постоји око 200 позоришта (сем Националног сва остала су приватна), годишње изађе више од 1.000 премијера. Глумци морају заиста жестоко да се боре да опстану у овој суровој позоришној арени.

***

Пробу надлећу ватрогасни хеликоптери и канадери, пожари су на северу Атине, поруке стижу да се људи евакуишу из тог краја. Данас је требало да поново имамо пробу на Саламини, да проверимо како све то што смо до сада урадили заиста изгледа у аутентичном амбијенту, али су нам јавили да је пут блокиран због пожара. Читав крај је у облацима дима. Вратили смо се на пробу у наш простор.

***

Недеља ујутро. Када сам први пут дошао у Атину, недељом ујутро би се увек на улици чуо улични свирач. Пролазио би улицама, обично са хармоником, певао неке старе песме, а са околних балкона људи су му бацали новац. Било је нешто врло лепо у тој слици, романтично, одјек неког старог времена. Не памтим када сам последњи пут чуо уличног свирача. Причам ово свом пријатељу Аристотелису. Он са жаљењем додаје читаву листу аутентичних грчких ствари које су нестале. Један је од многих који разлог томе виде у разним новинама које су им наметнуте као стандард ЕУ. Сматра да је Грчка направила историјску грешку што није банкротирала 2010. године. Аристотелис је иначе упознао Маркеса. Био је гост у његовој кући. Наравно, врло је поносан на тај сусрет. Увек се сетим тога када сам са њим, а одмах затим и незаборавног „опроштајног писма” Маркеса.

***

Најзад идемо према Елефсини, родном месту Есхила. И данас постоји стари пут који из Атине, поред најстаријег атинског гробља Керамикос, води хиљаде људи на ритуално ходочашће према Елефсини, некада Елеусини. Елеусинске мистерије су један од најважнијих култова античке Грчке. Још пре настанка трагедија овде су се људи окупљали на мистеријама. Откривали су загонетку смрти, а преображај који би доживели у иницијацији заветован је ћутањем. Одатле и кључне речи за мото овогодишње културне престонице Европе: „Мистерија преображаја”. У програму фестивала „Персијанци” су најављени као Мистерија број 35.

Елефсина је данас унакажена индустријом, фабрикама цемента, дизалицама које ничу из мора, понтонским мостовима за прераду нафте, огромним километарским шареним контејнерима у луци за најразличитију робу која свакога дана стиже из Кине. Из даљине ти наказни метални боксеви изгледају као џиновска шарена дечја слагалица. Једно од најважнијих места античке Грчке данас ни по чему не подсећа на славну прошлост. Тек када се уђе у град, Елефсина повремено брани своје достојанство ископинама старим хиљадама година. У тој измешаној слици свега и свачега мени се посебно допадају стари напуштени бродови. Одбачени, зарђали, понижени... Скрајнути да их нико не гледа, почивају мирно у заливу. Подсећају ме на слике мог дивног пријатеља Милана Туцовића, који је обожавао да слика баш такве бродове. Када су ме недавно из дирекције фестивала питали да пошаљем за програм неку моју асоцијацију на „Персијанце” послао сам им једну Миланову слику.

***

Први прогон пред сутрашњу селидбу на Саламину, где ћемо бити до премијере. Не могу да верујем да после две године, колико тачно се бавим овим пројектом, стижемо до премијере!?

Први прогон је испао много боље него сам мислио да ће бити. Чак и сцене у којима смо само „маркирали” наше путовање са гледаоцима по острву делују ми занимљиво. Шта нас све очекује у реалном простору са 250 гледалаца сваке вечери не могу ни да замислим. Публику водимо на седам различитих локација, треба да почнемо у дневном светлу, пре заласка сунца, а завршимо ноћу... Мој дизајнер светла показује ми прецизно направљен план за сваку појединачну сцену, има чак уцртан и полажај сунца у свакој сцени: прво на обали, затим броду, па светло које на Саламини из дана прелази у ноћ, и на крају ноћне сцене. Уместо да будем охрабрен тиме, још више бринем. Немам уопште поверење у читаву организацију фестивала, и већ смо имали озбиљне сукобе око разних ствари.

Сада је, међутим, најважније да су глумци очигледно врло задовољни прогоном, то је прво што редитељ може одмах да осети. После пробе идемо сви да прославимо у оближњем бару. Последњих година примећујем да ми се усталио утисак како једино важно у нашем послу јесте управо ово осећање које сви делимо вечерас: да смо били срећни радећи неку представу заједно. Цео овај наш посао има смисла само због тога. То је највећа награда коју редитељ може да добије. „Остало је ћутање!” (Хамлет).