Vrućine, požari i „Persijanci”

Donosimo odlomke iz dnevnika koji je reditelj Nikita Milivojević pisao dok je u Grčkoj radio na predstavi „Persijanci”, čija će premijera biti večeras u ambijentalnom prostoru na više lokacija u Elefsini, aktuelnoj Evropskoj prestonici kulture.

„Persijanci’’ su najstarija sačuvana grčka tragedija, jedna od najomiljenijih i najigranijih. Skoro svake godine na letnjem festivalu u Epidaurusu može se videti neko novo izvođenje i tumačenje. Istovremeno „Persijanci’’ su i jedina sačuvana tragedija inspirisana stvarnim istorijskim događajem, čuvenom pomorskom bitkom kod Salamine. Bitke kod Maratona i Salamine, u kojima je i sam Eshil učestvovao, nalaze se među najvažnijim stranicama grčke istorije, imaju posebno mesto u kolektivnoj svesti Grka. Ono što, međutim, mnogi ne znaju jeste da su prvi gledaoci „Persijanaca”, bili upravo učesnici tog događaja, predstava je, naime, izvedena samo osam godina posle bitke!

Legenda kaže da su na padini Akropolja, gde su danas iskopine prvog Dionisovog pozorišta, gledaoci sedeli na drvenim ostacima potopljenih brodova Persijanaca, koje su preneli iz Salamine. Pokušavam da zamislim tu neverovatnu sliku, isto koliko i utisak koji je mogao da proizvede Eshilov komad: na „sceni” su samo dva glumca koji „igraju” sve uloge, tačnije pričaju o događaju, ali kako: iz vizure pobeđenih Persijanaca!? Zbog toga je Eshil genijalan pesnik.

***

Kao i svakoga leta u Atini su ponovo užasne vrućine. Danas je zvanično 43,5 stepeni. U gradu je vanredno stanje. Niko ne izlazi iz kuće. Akropolj je zatvoren zbog vrućine. Za grčki turizam to znači oko milion evra manje, koliko otprilike svakoga dana u jeku sezone zaradi Akropolj. Sledeće nedelje se najavljuje još jači toplotni talas, kažu najtopliji u poslednjih 30 godina. Atina deluje prazno, i ako je nešto dobro u svemu ovome onda je to da nikad nije bilo lakše voziti kroz grad. Probe počinjemo tek sa zalaskom sunca, završavamo otprilike oko dva sata ujutro.

***

Probe svakoga dana imaju isti scenario: prvo Dimitris (moj stalni kompozitor), sa glumcima radi glasovne vežbe i songove, zatim Amalija zagrevanje i horske delove sa pokretom, onda preuzimam probu ja. Ostalo mi je da uradim kraj i još dve scene sa Horom koje su i najkomplikovanije. Verovatno ne postoji za reditelja teži zadatak od antičke tragedije. Ono što je najteže uvek su naravno horski delovi. Umesto „Hora staraca”, kako je u originalu, u našoj predstavi Hor je sastavljen od 10 mladića, a Horovođa je devojka. Verujem da će to biti prilično iznenađenje za domaću publiku… Sa mnogim glumcima sam već radio u prethodnim predstavama, i to mi dosta olakšava sve. Mada je još uvek užasna vrućina kada krenemo sa probom, zadivljen sam disciplinom glumaca. Često sam u različitim prilikama odgovarao na pitanje da uporedim srpske i grčke glumce – suštinska razlika je upravo u disciplini. Verujem da je to velikim delom posledica potpuno drugačijeg pozorišnog sistema. U Atini trenutno postoji oko 200 pozorišta (sem Nacionalnog sva ostala su privatna), godišnje izađe više od 1.000 premijera. Glumci moraju zaista žestoko da se bore da opstanu u ovoj surovoj pozorišnoj areni.

***

Probu nadleću vatrogasni helikopteri i kanaderi, požari su na severu Atine, poruke stižu da se ljudi evakuišu iz tog kraja. Danas je trebalo da ponovo imamo probu na Salamini, da proverimo kako sve to što smo do sada uradili zaista izgleda u autentičnom ambijentu, ali su nam javili da je put blokiran zbog požara. Čitav kraj je u oblacima dima. Vratili smo se na probu u naš prostor.

***

Nedelja ujutro. Kada sam prvi put došao u Atinu, nedeljom ujutro bi se uvek na ulici čuo ulični svirač. Prolazio bi ulicama, obično sa harmonikom, pevao neke stare pesme, a sa okolnih balkona ljudi su mu bacali novac. Bilo je nešto vrlo lepo u toj slici, romantično, odjek nekog starog vremena. Ne pamtim kada sam poslednji put čuo uličnog svirača. Pričam ovo svom prijatelju Aristotelisu. On sa žaljenjem dodaje čitavu listu autentičnih grčkih stvari koje su nestale. Jedan je od mnogih koji razlog tome vide u raznim novinama koje su im nametnute kao standard EU. Smatra da je Grčka napravila istorijsku grešku što nije bankrotirala 2010. godine. Aristotelis je inače upoznao Markesa. Bio je gost u njegovoj kući. Naravno, vrlo je ponosan na taj susret. Uvek se setim toga kada sam sa njim, a odmah zatim i nezaboravnog „oproštajnog pisma” Markesa.

***

Najzad idemo prema Elefsini, rodnom mestu Eshila. I danas postoji stari put koji iz Atine, pored najstarijeg atinskog groblja Keramikos, vodi hiljade ljudi na ritualno hodočašće prema Elefsini, nekada Eleusini. Eleusinske misterije su jedan od najvažnijih kultova antičke Grčke. Još pre nastanka tragedija ovde su se ljudi okupljali na misterijama. Otkrivali su zagonetku smrti, a preobražaj koji bi doživeli u inicijaciji zavetovan je ćutanjem. Odatle i ključne reči za moto ovogodišnje kulturne prestonice Evrope: „Misterija preobražaja”. U programu festivala „Persijanci” su najavljeni kao Misterija broj 35.

Elefsina je danas unakažena industrijom, fabrikama cementa, dizalicama koje niču iz mora, pontonskim mostovima za preradu nafte, ogromnim kilometarskim šarenim kontejnerima u luci za najrazličitiju robu koja svakoga dana stiže iz Kine. Iz daljine ti nakazni metalni boksevi izgledaju kao džinovska šarena dečja slagalica. Jedno od najvažnijih mesta antičke Grčke danas ni po čemu ne podseća na slavnu prošlost. Tek kada se uđe u grad, Elefsina povremeno brani svoje dostojanstvo iskopinama starim hiljadama godina. U toj izmešanoj slici svega i svačega meni se posebno dopadaju stari napušteni brodovi. Odbačeni, zarđali, poniženi... Skrajnuti da ih niko ne gleda, počivaju mirno u zalivu. Podsećaju me na slike mog divnog prijatelja Milana Tucovića, koji je obožavao da slika baš takve brodove. Kada su me nedavno iz direkcije festivala pitali da pošaljem za program neku moju asocijaciju na „Persijance” poslao sam im jednu Milanovu sliku.

***

Prvi progon pred sutrašnju selidbu na Salaminu, gde ćemo biti do premijere. Ne mogu da verujem da posle dve godine, koliko tačno se bavim ovim projektom, stižemo do premijere!?

Prvi progon je ispao mnogo bolje nego sam mislio da će biti. Čak i scene u kojima smo samo „markirali” naše putovanje sa gledaocima po ostrvu deluju mi zanimljivo. Šta nas sve očekuje u realnom prostoru sa 250 gledalaca svake večeri ne mogu ni da zamislim. Publiku vodimo na sedam različitih lokacija, treba da počnemo u dnevnom svetlu, pre zalaska sunca, a završimo noću... Moj dizajner svetla pokazuje mi precizno napravljen plan za svaku pojedinačnu scenu, ima čak ucrtan i polažaj sunca u svakoj sceni: prvo na obali, zatim brodu, pa svetlo koje na Salamini iz dana prelazi u noć, i na kraju noćne scene. Umesto da budem ohrabren time, još više brinem. Nemam uopšte poverenje u čitavu organizaciju festivala, i već smo imali ozbiljne sukobe oko raznih stvari.

Sada je, međutim, najvažnije da su glumci očigledno vrlo zadovoljni progonom, to je prvo što reditelj može odmah da oseti. Posle probe idemo svi da proslavimo u obližnjem baru. Poslednjih godina primećujem da mi se ustalio utisak kako jedino važno u našem poslu jeste upravo ovo osećanje koje svi delimo večeras: da smo bili srećni radeći neku predstavu zajedno. Ceo ovaj naš posao ima smisla samo zbog toga. To je najveća nagrada koju reditelj može da dobije. „Ostalo je ćutanje!” (Hamlet).