Слобода цензуре

Да проблем није надрастао оквире самог комерцијалног успеха или неуспеха издавача, неко би помислио да је цела ујдурма са повлачењем па поновним избацивањем на тржиште романа „Драгуљ Медине” – генијални маркетиншки трик.

Овако, после бурних реаговања стваралаца, с једне, и почетног ћутања политичког естаблишмента, с друге, упркос јавном иступу невладиних организација и асоцијација попут ПЕН-а у одбрану слободе уметничког и сваког другог изражавања, ствар није одмах спласнула, као што би иначе, да се радило о каквој другој уметничкој провокацији која није и политичке природе.

Случај је закомпликовао амбивалентни став владе која је „за” слободу писане речи, у начелу, али, кад је реч о конкретном, као каква брижна мати препоручује издавачима да пазе шта објављују. Што се може протумачити као апел да та слобода не пређе имагинарну црту, за коју се не зна докле сеже, ни ко је повлачи. А свака граница слободе једино значи – слободу цензуре. Мању или већу.

Овог пута, ту црту повукли су, најпре, представници Исламске заједнице у Србији, па је владино саопштење у први мах протумачено као уступак коалиционој групацији и брига за грађане једне вероисповести у Србији. Али су се, намах, појавиле и нове спекулације које наговештавају да је реч о далекометнијој политичкој трампи: у којој забраном „Драгуља Медине” треба учинити „ситан” уступак, ни мање ни више, целом муслиманском свету, како би они, заузврат, одбили да признају независност јужне српске покрајине. С једне стране – цело Косово и Метохија, мит, традиција и достојанство нације! С друге – кич-сага сироте Шери Џонс, од које су дигли руке чак и њени амерички издавачи и сународници. Зашто? сад: Имају ли и они, Американци, можда, интерес да се не замере муслиманском трећем свету? Да нас нису можда претекли, тиме што су први повукли књигу, обезбедивши тиме, подршку америчкој иницијативи за признање Косова!?

Било би лепо, кад би заиста било. Али, такве, багателне трампе једноставно не постоје нигде у животу, па ни у политици. Сетимо се како је пре пар година организаторима фестивала ауторског филма предложено да повуку у програм већ уврштен кинески филм „Летња палата” јер Кина која има и право вета у Савету безбедности, не гледа благонаклоно на то да филм који је у тој земљи забрањен, приказује једна мала земља која од Кине очекује да је подржи у том телу у очувању свог територијалног интегритета.

Како би се ствар са кинеским ветом завршила, нисмо стигли да сазнамо пошто је Савет безбедности – заобиђен, и игра је потом, пребачена на мање неизвеснији и манипулативнији терен појединачног признавања од стране сваке државе понаособ. У тој неизвесној дипломатској трци за гласове још неопредељених држава и државица, нашло се, сада, стицајем околности, и српско издање „Драгуља Медине”.

У сваком случају, закаснела препорука владе издавачима да се подвргну аутоцензури – закаснела је, чак и да ју је прихватио власник „Беобука” коме је, понајпре, упућена. Чак и да је иза ње стала цела влада, као што није – јер се, само дан након владиног саопштења, министар културе од ње индиректно оградио, категорички изјавивши новинарима да цензура те врсте не сме да постоји ни у ком виду и да је слобода изражавања неприкосновена.

Ових дана у нашој јавности многи су најновију цензорску аферу са Шери Џонс поредили са случајем фатве на Руждија. Али, мало ко се сећа да су, у то време, код нас „Сатански стихови” објављени без икаквих интервенција од стране власти, исте године кад је фатва изречена, 1989, у „Просветиној” едицији Великих романа „Просвете”. Као и да је тадашњи савезни јавни тужилац, или како се већ зваше, тада одбацио иницијативу иранске амбасаде да у име тадашње југословенске државе подигне тужбу против челника српског ПЕН-а и Савеза књижевника Југославије и новинара и уредника „Борбе”, зато што је тај лист пренео њихове изјаве против Хомеинијеве одлуке да прогласи Руждија метом за одстрел, због романа у коме је Мухамед описан као лик са људским манама. Исти дневни лист, додуше, објавио је у неколико наставака и одломке из Руждијеве књиге, чим је фатва изречена, али тадашњи ирански званичници, и „несврстани пријатељи” из тактичких или неких других разлога, нису то ни споменули у предлогу за подизање тужбе, већ су се позвали само на параграф о „увреди лика и дела шефа стране државе”.

У случају „Драгуља Медине”, можда и због колебања и уплива политике у слободу уметничког изражавања, која подразумева и слободу кича, па и „увредљивог” штива, једна минорна књига на ивици кича, преко ноћи, посве незаслужено, претворена је у сласно читалачко „забрањено воће”.