Повратак дахија: како је оживео Бенјамин Калај

Милош Лазић*

Иако су Срби у она времена због распиривања братства и јединства из школског програма за националну историју избацили лекцију о сечи кнезова 1803, браћа муслиманске вере из Босне још им не праштају уморство дахија 1804. године, иако је српских првака било дванаест, а сурових потурица три пута мање. Минуле су од тада двадесет три деценије, а као да се ништа није променило, јер вахабитски крсташки рат против православне вере и српске традиције се отворено подстиче и све бурније распламсава!

Почело је с јаничарима и траје с краћим прекидима до данас, а велики допринос томе дао је Бенјамин Калај, мађарски Јеврејин српског порекла (по мајци), иначе одани службеник К&К монархије, па је право чудо да још није добио своју улицу у босанској престоници... јер је дао немерљиви допринос потоњим међунационалним односима у том кутку Балкана!

Међу његовим радним успесима је бајка о „великој Србији”, односно „великосрпском хегемонизму”, која се потеже и данас иако је Србија остала једина вишенационална и мултиконфесионална заједница јужнословенских народа, а после Хрвата и Босанаца потегао је и бивши председник Републике Црне Горе и лидера ДПС-а, који је свој неуспех на парламентарним изборима представио као последицу „страног утицаја”, мислећи при том на комшије и дојучерашњу браћу. Страшније је ваљда то што су и неки Срби насели на ову гадост и радо је потежу као аргумент, али прича је много старија и потиче из туђег арсенала.

Ово скраћено, поједностављено и одоцнело објашњење настало је на основу истраживања академика Васе Чубриловића, професора др Радослава Гаћиновића и његовог колеге др Милана Радовановића.

Од Србољуба до Србождера

У Београд је као генерални конзул Аустроугарске 1868. године стигао Бенјамин Калај, пештански Јеврејин чијим је жилама текла и српска крв. Због познавања језика домаћина био је омиљен лик у дипломатским и друштвеним круговима престонице малене кнежевине. Отишао је за послом седам година касније, а Београду посветио књигу написану на српском, препуну хвале, па су га домаћини од миља прозвали – Србољуб. Али кад је 1882. именован за министра финансија моћне царевине, уз то задужен за Босну која је већ била под аустријском окупацијом, окренуо је ћурак. Јер у Бечу су већ постојали планови за анексију дела Балкана (Босна, Херцеговина, Рашка, делови Црне Горе и Епира), а Калајев посао је био да припреми терен. Лукави политичар с дипломатским искуством оценио је да би посао најбоље обавио играјући „на страх”, и свету понудио причу о наводним аспирацијама Кнежевине Србије на територије које су до тада биле под турском управом, што је међу пустим колонијалним силама Европе изазвало зебњу.

Следећи потез био му је покушај стварања бошњачке нације, чему су се жестоко успротивили Хрвати и Срби, али и неки Муслимани, слутећи да је то корак ка будућој асимилацији којој претходи брисање националних корена.

Бајка о „великосрпском хегемонизму” била је аргуменат приликом анексије Босне и Херцеговине, коју Калај, њен мотор-покретач из сенке, није доживео. Свеједно, наденут му је нови надимак – Србождер.

С друге стране, на бечком двору управо тада je сазревала идеја коју су са жаром развијали војни команданти са начелником Генералштаба на челу, генералом Конрадом Хецендорфом, да би Србију, „опасно националистичко револуционарно гнездо”, требало заувек уништити. Крајем 1908. и почетком наредне године било је више предлога шта би требало учинити са Србијом и по којим шавовима је разделити између Аустрије, Мађарске и Румуније. Тада је недостајао само повод, а Сарајевски атентат је дошао као поручен (па зато нико нигде не спомиње да убијени престолонаследник Франц Фердинанд није био претерано омиљен ни у Бечу).

После убиства престолонаследника Франца Фердинанда, у Сарајеву је два месеца трајао прогон Срба са следственом пљачком њихове имовине, о чему је са згражавањем писала чак и бечка штампа, иако је иза тог атентата стајала организација „Млада Босна” (а не „Велика Србија”)! Постоји податак да се тада из Сарајева иселило тридесет хиљада Срба, припадника већинског народа, што је било почетак промена „крвне слике” града на Миљацки.

Сетва зла

Шта је било после зна се. И највероватније би све отпловило у заборав да након уједињења измишљотину о великој Србији и српском хегемонизму није преузела Коминтерна, а с њом и „правоверни чланови Ка-Пе-Јота”, који су се у Краљевини СХС одмах окупили под пролетерским барјаком.

Последњи светски рат је своје најмрачније лице показао и код нас, а због ужаса који су се догађали у НДХ чак су се и њени савезници згражавали. Рат је за нас званично завршен 13. маја 1945. (мада се по Аутономној области Косово и Метохија пуцало до 1955... ако је тамошњи рат против балиста икад био завршен). Ослобођење и ново уједињење по авнојевским принципима, од нове револуционарне власти је захтевало равномерно распоређивање грехова у циљу распиривања братства и јединства. Зато је свака република или нација била задужена да међу својима пронађе „непријатеље”... или бар „издајнике”. Са Хрватском је било најлакше, зна се и зашто, али са Србијом тај програм је ишао теже. Не зато што међу Србима није било зликоваца, већ због чињенице да је у њој најснажнија формација била – Југословенска војска у отаџбини, а у њеним редовима се затекао и приличан број војника који нису били српске националности (на пример, крштено име Стевана Филиповића је Стјепан, а Звонимир Вучковић, етнички Хрват, био је војвода Рудничко-таковског краја, док су тројица Словенаца с чиновима генерала, такорећи до краја рата били чланови Главног штаба ЈВО).

„Изнађено је решење”, па су војници или официри Срби затечени ван јединица НОВ, одмах проглашавани за четнике, чему је лични допринос дао и режисер Вељко Булајић у филмованим епосима с гомилама распојасаних, пијаних и брадатих статиста који су јуришали на партизане, а чешће бежали од њих барабар са усташама и Немцима. Био је то вредан уметнички приказ „истине о великосрпском хегемонизму”, па је мудри Вељко добио станчић у Загребу и нешто мањи у Истри. Иначе највеће жртве у последњем светском рату, као и у недавном „братском” покољу, поднео је – српски народ. Ваљда због сулудих маштарија о хегемонији и аспирацијама на „туђе територије”, па неки босански политичари већ зазивају међународну (НАТО) помоћ како би зауздали „српско зло”?