Чекајући повећање минималца

Кад је председник говорио о повећању минималца, више од пола милиона запослених обрадовало се, све док нису схватили да се повећање односи на следећу годину. И сви се питају, како преживети још скоро пола године до тог „знатног” повећања, у условима инфлације која је де факто већа од оне званичне, кад су цене на пијацама папрене, а храна скоро најскупља у Европи. Да ли они који одлучују о томе имају представу о реалном животу?

У овом тренутку, од нове године, минимална цена за сат рада је 230 динара. Шта може да се купи за те паре? Два хлеба од по 500 грама.

А шта је с онима који имају мање од тог минималног износа? Колико има пензионера с нижим примањима? И како они живе? Гладују. Зашто је то срамота рећи и чија је то срамота? Оних који имају енормна примања. Који не маре за хиљаде гладних или оних који ће то већ сутра бити.

Зашто се не поштује вредност потрошачке корпе и не пропише да нико не сме имати нижа примања од тог износа?

Законом о раду из 2014. године уведена је категорија топлог оброка. „Послодавац је у обавези да запосленом исплаћују накнаду за топли оброк.” Али, не пише колики је тај износ. Тако многи послодавци, међу њима и мој, запосленима исплаћују само један динар – и не крше закон. Овоме држава треба да стане на пут. У противном, биће погубно за овај народ.

Синиша Стојчић