Замагљује нам се стварност електронским халуцинацијама

После првог читања песничке збирке Небојше Лапчевића „Филателист”, овенчане значајном наградом „Меша Селимовић”, наслов постаје главни путоказ у читању и кључ за тумачење прочитаног. Песме постају поетске маркице и разгледнице много већег формата , ширег и дубљег садржаја и значаја од поштанских маркица на разгледницама и писмима које они носе на себи као путници пасоше да би могли да стигну тамо где су их њихови пошиљаоци испратили. Песме су писма читаоцима са простора чије маркице носе у поднаслову песме-писма уместо на коверти.

Ваше постмаркице из држава и градова са више континената у награђеној збирци „Филателист” су историјска, културна и духовна разгледница песничкој форми места са којих се јављате читаoцима једнако срдачно као песничким писмима пријатељима. Песма је истовремено и „пасош”, улазница или савременије, магнетна картица за улаз у душу примаоца, читаоца ваше песничке књиге?

Наслов збирке песама „Филателист” за мене је позив друголику, примаоцу, пријатељу или читаоцу који ће, заправо, видети да је пред њим целовита књига која има свој почетак и крај. Као библијско-прозни верзет, поглавља „Ad principium epistolae” на почетку и „Fine epistolae” на крају садржаја, стоје попут водича, упутства са порукама за читаочеву културу духа.

Док сам писао „Филателист”, био сам песник homo viator који у стиховима записује својеврстан унутрашњи путопис, имагинативни свет, филозофеме, инспирисан поштанским маркама као подстицајем. За мене су писма змајеви од папира, несаница без очију – Брајево писмо, бело ишчекивање... То је све филателија Творца која чека да отвори неотвориво; писмо, разгледница, анзис карта ишчита, дотакне, помирише, подсети на пријемчивија и топлија времена, насупрот ове дигиталне и цивилизацијске вреве... Чини ми се да данашњи човек не схвата да многи драги предмети као што су писма, књиге, фотографије говоре оно што људи сањају или осећају у заједничарењу, спајајући недоходне просторе и времена.

Писма као топлији вид комуникације између примаоца и пошиљаоца постају реликвије и у данашњој свакодневици, једнако као и постмарке, јер нестају с појавом технолошких новотарија. Можемо ли вашег „Филателисту” схватити као позив читаоцима да почну да пишу писма али и читају поезију, јер она на најбољи начин враћа достојанство живој речи?

Не може занатлија боље радити у туђој радионици него у својој. Тако и песник попут старог занатлије мора водити рачуна о простору или инспирацији где му је угодно да ствара. Писац, заправо, не може побећи из свог завичаја, али књижевност има ту моћ да одалеку песму, или недокучивост туђе завичајности донесе читаоцима на свој начин. Као што је свака личност за себе, једном и непоновљива, тако је и са стиховима. Зар не живимо у времену када нам се нуде паралелни, виртуелни светови који не могу бити алтернатива за живот или литературу. Мислим да нам се замагљује стварност електронским халуцинацијама које нас уводе у непредвидиву зону где се човек никако не сналази. Ту заборављамо на питање сопства и слободе!

Поштански квадратићи су одшкринути прозори према далеким и егзотичним културама и често страсним библиофилима... „Човек је промена”, каже Меша, другост у заједничарењу и заједничарење у другости.

Егзистенцијални, радни део ваше биографије одвија се у повлашћеном уметничком простору, галерији и легату Милића од Мачве. Колико је сам простор Легата утицао и утиче на вас и ваше стваралаштво?

Лебдећи балвани, ужарено и ледено камење у црвеном небу са уметничких слика Милића од Мачве јесу моја узнешења... Чини ми се да су ме Милићева дела инспирисала својом енергијом елиптично ухватила у свој микрокосмос. Као уредник програма Легата Милића од Мачве (КЦК) сведочим уметност великог српског сликара. У кући која је била житни млин оставио је својих 120 оригиналних слика, али и фреску „Обретеније Лазареве главе” (Дом Синдиката) и једино своје вајарско дело „Мајка Грчка и мајка Србија” (Трг Костурница). Такво уметничко тројство, и отшелнички лук, Милић је исписао својом кичицом. У овој кући је хтео да има своју сликарску школу, са погледом на цркву Лазарицу, Донжон кулу, стару пошту, Лазареву чесму и Миличину улицу... Милић од Мачве је за себе говорио да је отшелник, путник кроз време и да ће се вратити на земљу кроз двеста година да доврши започете послове...

Вашем путовању по земаљском шару са читаоцима сапутницима и пријатељима, придружује се и само путовање. Све време оно је ваш и њихов сапутник и заједнички пријатељ. Није случајно песник Рилке рекао да  „некада треба боравити у три града да би се написао добар стих” Да ли због поезије путујете или поезија путује да би песник и читалац постали пријатељи?

Рилке би се питао: „Како да душу спутам, да се твоје не такнем?” Што се тиче мог мотоа, питања у поднаслову „Филателиста”, као рефрен понавља се питање: „Стижу ли ти писма пријатељу?” То је позив да се пробуди и емоционално дотакне онај на кога се усмерава лирски доживљај. Живот је недовршена колекција где сам чини ми се одредио позицију колекционара, писца: „Онај Који држи/крст и звезду”, Бог је наш Станодавац, који нас „подсећа на заостале кирије наше”. Ако бих пошао од филозофеме из ове књиге, а поменућу песме онтолошке структуре, и стих „Ти си онај/који си могао бити”, или песму „Мајсторско писмо”, где се према поезији огледам као у „папирном огледалу душе наше”, онда би се ова поетика могла сагледати и с друге, филозофске тачке гледишта. „Имагинарно ходочашће обликовано по координатама властите интимне мапе прожето је уверењем у моћ поезије, „папирном огледалу душе” (Зорана Опачић).

Ваш „Филателист” је и песничка побуна против данашњег минимализма, јер је он квантитивна а не квалитативна категорија. Поштанска маркица је својим форматом најбољи представник минимализма, јер је квалитативно испуњен до националног, историјског или духовног симбола. Она је централни симбол, метафизичко језгро најбитнијих порука награђене збирке ?

Управо нумеричком анализом долазимо до закључка шта је резултат, остатак савременог друштва, ако хоћете и човекове бројанице... То значи да је кључно питање шта нам је добитак, а ради се, заправо, о губитку. Примајући значајну награду, у беседи сам рекао: „Човјек је увек на губитку”... „ако нема љубави”, записује Меша у роману „Дервиш и смрт” и у „Сећањима”. Ахмед Нурудин није нашао љубав. Додајем, човек је на губитку ако нема пријатеља... Коме ће писмо послати и „разговор распалити, ако пријатеља нема?” Човек је по природи неспутан, а ми сами себе затварамо и ограничавамо просторима које је Бог свима подједнако дао.