Декларација

Србија је још једном успела да одбрани националне и државне интересе, суочена с најтежим околностима притисака, рата и геополитичких подела у Европи и свету. Председник Александар Вучић на неформалном скупу лидера ЕУ и држава кандидата, уз шефа привремених приштинских институција самоуправе Албина Куртија (али без албанског премијера Едија Раме), морао је два пута да интервенише и, штитећи виталне српске интересе, затражи избацивање две формулације из завршног документа. Реч је о прихватању обавезе за увођење санкција Русији, што Србија због својих интереса није могла да учини, али и да у тексту због злочина у Украјини буде осуђен лично председник Руске Федерације Владимир Путин. Ове две ставке нису се нашле у финалном тексту декларације и то је велика победа Вучића и Србије. Као и то што је после састанка у Атини српског председника с украјинским лидером Володимиром Зеленским постало јасније да Кијев неће мењати политику према Приштини.

Али то, међутим, није спречило разне политичке актере, пре свега домаће, да без оклевања подигну куке и мотике на председника Вучића – од евроунијата до еврофоба. Једни се радују да је „Вучић признао Путинову агресију” и да подржава суђење председнику РФ, иако се име руског лидера нигде не помиње – баш заслугом тог истог Вучића. Други иду и корак даље па најављују да „Вучић спрема хапшење Путина”, али не наводе како. Да ли је то у плану неки десант на Кремљ – имајући у виду да због санкција и забране летова НАТО земаља које нас окружују не постоји ни теоретски начин да руски председник званично допутује у Србију док траје рат – ови критичари не наводе. Али, важно је истаћи да је Вучић већ спремио лисице за Путина, јер то добро звучи. Иако нема везе с реалношћу.

Наравно, главна ставка у декларацији, како су је замислили они који су желели да Србија упадне у замку, било је питање позива на увођење санкција Москви и да то Вучић потпише. После чега би нам рекли – сад кад сте то потписали, лепо и спроведите. Тиме би Србија, тачно 18 месеци после почетка рата у Украјини, престала да буде једина земља у Европи која још одолева притисцима и, чувајући своје виталне националне и државне интересе, води суверену и независну политику. Да ова политика има чврсто упориште и подршку грађана Србије, због чега у Европи не морају да нас превише воле, али то морају да поштују, сведочи и веома коректан разговор Вучића с председницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен, где се говорило о пројектима за западни Балкан и нашу земљу, кроз Агенду раста. То је још једна потврда важности европског пута за Србију.

И пошто увлачење Вучића у замку није успело, пре свега зато што је српска делегација била по обичају припремљена за све могуће ситуације и изазове, али и одлучна да брани своју политику и принципе међународног права – како на свом, тако и на примеру свих чланица УН – усвојена декларација своди се мање-више само на празне, безброј пута поновљене речи. Главни циљ, да се Србија у политичком смислу „обори на плећке”, није остварен. Штавише, дипломатска минијатура председника Србије је утолико ефектнија јер су његове колеге, да не би избио скандал, чак морале да потпишу ту и такву декларацију у „Вучићевој редакцији”. Зато је разумљиво што су домаћи медијски рафали на њега испаљени и пре него што се вратио у земљу.