Разговори под липом Данка Поповића

Аранђеловац – Негде око празника Преображења, дана рођења познатог аранђеловачког писца, Удружење поштовалаца књижевног дела Данка Поповића сваке године традиционално организује „Разговоре под липом Данка Поповића”. Тако је недавно у Народном музеју, који се налази преко пута куће Поповића, одржана трибина на тему „Заветни идентитет – темељ породице и српског народа”.

Владан Глишић, адвокат и члан удружења, осврнуо се на лик и дело завичајног писца и оживео лична сећања с обзиром на то да је највећи део свог младалаштва провео у разговорима са Данком, под чувеном липом. Подсетио је на две ствари из живота Поповића – на чињеницу да за живота није добио националну пензију и да су га многи, којима је помогао, у једном тренутку заборавили. Бројну публику упознао је са активностима удружења, истичући да ће наставити са залагањем да „Књига о Милутину” буде уврштена у школску лектиру примећујући да се ово дело поново чита, а посебно после извођења истоимене монодраме Ненада Јездића. Овом приликом најавио је и телевизијску серију по овој култној књизи и закључио да се ипак сећамо шта значи шумадијски мислити и радити и преузимати одговорност.

– Бити Шумадинац није питање крви и тла, већ је то питање једног вредносног система који је Поповић најбоље прецизирао. Да би зло победило довољно је да добри људи не раде ништа. А Данко није био од оних који не раде ништа. Када је завршио сценарио за драму „Карађорђева смрт” у којој је на упечатљив начин приказао то време, било је очекивано да уради и серију о Вуку Караџићу. Он и његови сарадници годинама су ишли по архивама и сакупљали материјал, међутим, као политички неподобан није добио тај посао. Креативна разлика између ова два дела велика је и данас. Само неколико година после тог догађаја изашла је „Књига о Милутину” и њен успех нико није успео да заустави јер је народ препознао свог писца. У уметничком смислу су га закопали, а он је васкрсао – рекао је Глишић и додао да је и пишчева животна позиција, кућа Поповића, у једном тренутку утихнула, да би само мало после тога, све поново заживело када је син Живомир са својом супругом Неном добио Богдана, Јована и Магдалену.

Професор др Владимир Димитријевић, који је писао и поговор за завештајну књигу Данка Поповића „На крсту и раскршћу”, описао је лични доживљај лика и дела знаменитог Буковичанина.

– Данко Поповић је један од најдубљих изразитеља наше матерње мелодије, која жали за историјском судбином народа, али је и својеврсни вапај за светом невиних даљина који се на архетипски начин кроз ове шљивике, ливаде и кућице пресликао у Шумадију. Шумадија је као неки део раја који је сишао на земљу и у којој су Срби добили право да живе, али по цену великих жртава којима је требало одбранити сопствени идентитет. Поповић је својим књигама показивао и доказивао да упркос вековном страдању, српски народ никада није изгубио своју виталност и да је та Шумадија, која је била испражњена од становништва, касније постала жива кошница из које излећу ројеви најбољих и најквалитетнијих људи. Његова књига као да прогорева читаочеве дланове јер нас подсећа на све патње које смо преживели – истакао је Димитријевић, и закључио да ниједан народ не би издржао ово што су издржали Срби.

На трибини је говорио и протонамесник Драган Поповић, родом Аранђеловчанин, који је кроз теолошку призму направио паралелу између биоетике којом се бави и дела Данка Поповића.

– Време у тим делима из перспективе Запада јесте крај модернизма и прелазак у постмодернизам, али из угла Србије у Данковим књигама, модернизам тек куца на врата. Милутин на неколико места води дијалог са модернизмом и против њега се буни. Разуме ратове, али не може да схвати епоху која жели да Бога одстрани из човековог живота – закључио је теолог Поповић.

Одломке из дела Данка Поповића интерпретирала је драмска уметница Весна Станковић, а тема је привукла велики број заинтересоване публике, међу којом су били син, снаха и унуци Данка Поповића.