Само империјама одговарају ратови

Ако је цивилизација само оно што преживи најмање три века постојања и буде прихваћено као општељудска вредност, немамо много разлога да се осећамо срећним. Док данас једни ископавају, обнављају и конзервишу трагове цивилизација, признајући им изворност, други их скрнаве, сравњују, преименују и присвајају као изворно своје, у намери да се осведоче по дугом трајању.

Циљ овог прилога није расправа о цивилизацијама, већ о антицивилизацијским настојањима да се пониште народи. Да им се одузме и преименује културно и цивилизацијско наслеђе. Да им се поништи историја и да се демографски искорене са својих вековних простора, ако нису у сагласју са интересима великих сила. Балкан је једна од територија на којој су се укрштали путеви од изумрлих племенских заједница и народа, античке Грчке, ромејског и византијског царства, до словенских народа, отоманске империје, германских и других најезда, које и данас покушавају да обнове старе империје или да балкански простор подреде својим интересима. Данас сила поништава право као тековине цивилизације.

Ако уђете на портале који промовишу природне лепоте и цивилизацијске тековине Космета, бићете изненађени новим „открићима” ангажованих албанских новинара, антрополога, кустоса, историчара уметности, туризмолога, историчара и сл. У сваком конзервисаном темељу налазе се неки, пре претпостављен него стваран, траг илирског камена. У средњовековној српској архитектури постоји мајсторство албанског градитељства, а на мотивима зидног сликарства српских манастира величају елементе наводног албанског фолклора. Анационалне природне лепоте (Руговска клисура, извор Белог Дрима, крајолици Проклетија, Шаре итд.) припадају „албанској држави Косово” и нуде се на уживање перспективним туристима. Камо среће да се тиме баве надлежне стручне службе Унеска, Србије и Космета и да се објективно промовишу у заједничком интересу, без кривотворења културно-историјске и цивилизацијске стварности.

Антицивилизацијска жеђ за етничким чишћењем територија на Балкану расте, противно сваком начелу демократије коју наводно заговарају, а у стварности руше, САД, УК, Немачка, Француска, Белгија и друге западне државе, стварањем хибридне, једнонационалне „државе Косово”. Не изненађује што ту од 1974. године обећану „државу”, из својих интереса, промовише Запад, укључујући Словенију и Хрватску. Несхватљиво је што то, на своју штету, данас раде и Црна Гора, Северна Македонија и што је, гле чуда, на то спреман и бошњачки део БиХ, који се јавно бори за унитарну БиХ, поништење Републике Српске и изгон Срба. Недоследно прекомпоновање Балкана и света према интересима Запада, час по националним, а час по само привидно мултиетничким, демогафским начелима, равно је Великом праску на Земљи – води у неизбежан пораз цивилизације. По свом историјском устројству, свака држава на Балкану која је призната у Уједињеним нацијама је мултиетничка и свака нација има своју матицу. Стварање нових држава силом неминовно води у насиље, а то је антицивилизацијски процес. Почело је на Космету, где се данас уиграва чисто хибридна, антицивилизацијска држава – ствара се етничким чишћењем – а Украјина је, као последица тога, казано америчким речником, само трагична колатерална штета.

Ако је привредно развијени Запад тога свестан (а сигурно јесте), он мора да се окане деловања политиком силе са ратним исходима и да доследно поштује чисту, мирнодопску, економску утакмицу (попут Кине): задовољавање потреба учешћем на јавним конкурсима, избор најповољније понуде, поштовање међународног права, уговора и рокова и збогом војне базе, оружје и ратови. Звучи могуће само ако је људска свест имало еволуирала после стравичних сведочанстава из два бесмислена светска и бројних локалних ратова. Судећи по механизмима које Запад и даље намеће у одбрани својих интереса, живимо у средњем веку. Само империјама рат одговара, јер по средњовековним навикама користе силу и насиље. Нажалост, страдају недужни, неудружени, мали и немоћни. Учинци деловања УН у свему томе су поражавајући, а време је да се свет удружено окрене ка очувању планете Земље и живота на њој.

Миодраг Србљак,
Краљево