Алексеј Радичевић и грофица

Ове године навршило се 140 година од преноса посмртних остатака Бранка Радичевића из Беча у Карловце, па тим поводом подсећам на овог песника.

Као ђак Гимназије карловачке Алексеј Радичевић, који је тек у Бечу променио име у Бранко, живео је на више адреса у Сремским Карловцима. Школске 1839/40 године, у шестом разреду, заједно са својим две године млађим братом Стеваном станује у кући грофице удовице Бранковић, на броју 18, у приземљу у дворишном делу куће када се прође ходником, и то с десне стране, по сведочанству Аце Поповића Зуба, такође ђака гимназије (становао је преко пута у кући бр. 11). У време ђаковања Бранковог карловачка  гимназија је била шестогодишња.

Марија (Марта) Конзуловић из богате фамилије темишварских Срба на свадби године у родном граду бива 1807. испрошена од грофа Димитрија Бранковића, оберкапетана варадинске регименте, и долази да живи у Сремске Карловце, у кућу Д. А. Сабова, оснивача Гимназије. Време проведено у кући грофице Бранковић седамнаестогодишњи Радичевић описује у песми „Ноћ на ноћ”.

У то време карловачка гимназија обитава у дугачкој приземној ниској кући, а тадашњи изглед центра Карловаца је скроман (патријаршија, гимназија, богословија је сто година млађа од куће Д. А. Сабова, подигнута 1790).

У Бранковим очима, грофичина кућа је била дворац. Неколико година касније, у Бечу, песнички већ формиран и познат, ово своје љубавно искуство спева у песми „Туга и опомена”, објављеној постхумно, а написаној 1845. године.

Грофица удовица Марија Бранковић, после задње године Бранковог ђаковања (у то време само шест разреда), шаље Бранка и Стевана у Темишвар код својих на још две године (седми и осми разред). Брат Стеван умире у Темишвару, а Бранков отац Тодор шаље сина у Беч на студије права. Од студирања не беше неке вајде, Бранко песнички сазрева у Бечу, упознаје Вука и Даничића, а оцу Бранковом саопштавају: „Син ти је песник и лека му нема.”

Бранко 1847. објављује „Песме” и од анонимуса постаје познат. Учени Срби тог доба питају се „Ко је тај Бранко”, али и „Ко је тај Даничић” (Даничић је објавио „Рат за српски језик”).

Грофица Марија умире 1845. године и бива сахрањена поред супруга на гробљу Ешиковац, где почива и Димитрије Анастасијевић Сабов, чија се биста налази у свечаној сали Гимназије, а на самом главном улазу фигура у природној величини, рад вајара Солдатовића.

Раде Богдановић,
Сремски Карловци